Aktualności

Szczegóły: Nadrzędna kategoria: Wydarzenia; Opublikowano: 07 marzec 2017

Haiku je poetski poljubac prirode. On je darovna jabuka svakom jeziku na čije se grane “kači” kao plod. I naše, srpsko pesništvo, haikuom je postalo književno bogatije. Pesnici poput Momčila Tešića i Desanke Maksimović svoje književno delo su zaokružili haiku poezijom u uverenju da su se tako poetski potpuno iskazali stapajući se sa prirodom. Svoju privrženost realističkoj prirodi pokazao je i naš lirski pesnik Paun Petronijević koji je ostavio brojna trostišja u formi haikua ali je njegova poezija puna pesama koje u sebi sadrže haiku pesme.

Paun je rođen 1936. godine u Ribaševini, kod Užica. Preminuo je u sanatorijumu Bežanijska kosa u Beogradu posle desetogodišnjeg bolovanja od “vrućice”, lečeći se u bolnicama, Užicu, Knez selu kod Niša i Bežanijskoj kosi. Iza sebe je ostavio obimno književno delo. Njegove sabrane pesme u osam knjiga, od 2008. godine objavljuju UKS, Narodna biblioteka Požega i požeški Svitak. Prethode im knjiga “Pastir traži dno neba” koju je pesnik video za života, “Dobro leto” (izbor iz poezije) i haiku zbirke (priredio M. D.) “Veliko jutro” (1987) i “Krv peteljke” (1993).

Czytaj więcej: Milijan Despotović BELI OSMEH TREŠNJE Pet haikua Pauna Petronijevića (1936 - 2016)

Szczegóły: Nadrzędna kategoria: Wydarzenia; Opublikowano: 06 marzec 2017

Korice Gradina 74-75 2016 prva12

Gradina 1

Gradina 2

Szczegóły: Nadrzędna kategoria: Wydarzenia; Opublikowano: 06 marzec 2017

DDKZS

Аутопоетични/мозаични запис о књизи „Жива слика“

ПУТЕМ КОЈИМ ДОСЕЖЕШ ЗБИЉУ

/Или: САВ ОД РЕЧИ ИЗАТКАН/

Аутопоетични, такође мозаични запис о књизи Жива слика (У постељи од мора); Задужбина Јаков Игњатовић; Будимпешта, 2016.

Животним треном стешњен и споља и изнутра, писањем дрхтавом руком, попут сеизмографа, белином хартије, као што то и сликар чини бојама по платну, али оном што је затегнуто до пуцања, писац-наратор, видније, најчешће исповедним, самооткривачким гласом обелодањен централним ликом, или алтер егом Мартина Галаца, бележи одблеске невидних у нечујуних, али једнако постојаних драматичних догађања, оних у души, у мисли, сном као на јави, иза којих такође остаје поуздан траг, збивања и промишљања о свему оном чиме је значајније био обележен сав (да л' само његов?) пут, или све оно у причи сабрано време. Време које, кад све њиме (или: у њему) мине, бива од свих тренута сабран живот, бива веродостојни отисак свега оног што најискреније сведочи о стању душе трен пред могући суноврат. У овој прози то је онај трен, њиме и такав суновратни призор који настаје и видљив, чујан бива најчешће при ходу ивицом амбиса, за време или после проласка кроз теснаце, кроз поноре, невиделице, кад неко, „јунак“ приче или је тај суновратник сам казивач, бива доведен до нестајања и невраћања. Казивањем или писање(м) о томе равно је поновљеном отварању ожиљака.

У том знаку, или с таквом мишљу, оствареном тако да „послужи“ и као могући кључ, као лозинка за улазак у сав тај заумни, наизглед само имагинарни, често и фантазмагорични простор у коме се сећањем на минуло непрестано збива и све оно од чега је уланчаним дужим и краћим причама, есејистичким записима, прозаидама и понеком лирском-медитативном прозом, остварен је пролог, почетни прозни запис „С оне стране смрти“. Њиме се отварају врата за улазак у прозни лавиринт овог овог дела, у чему је, мним, садржана, па и читљива сва специфичног романа-мозаика „Жива слика“, с поднасловом „У постељи од мора“.

Сећање на удесне тренутке, казивање попут шапата, криомице, себи у недра, или искреним писањем, оним или онаквим што је попут дневника, дакле на начин како се у самоћи, у недостаку неког другог, смелијег, бољег, јачег, бистријег, самом себи, у тишини, без остатка поверавам(о), кад смо без оног у сваком, а тек у времену несигурном толико блиског, коме бисмо без страха, посебно оног страха од издаје могли да поверимо теретну, мучну, понекад и излуђујућу тајну свог живота. Реч не само зарад тога да нам потом буде лакше, него да бисмо неским заједно, уколико такав уопште и постоји, пронашли излаз из теснаца, попут оног у причи „Бродолом у Малој улици“, теснаца, или процепа који је у нама самим. Таквим начином и обликом казивања, с вером у моћ речи и у значење приче, једнако по оног који је пише/казује, или који је слуша (што је засебна тема приче с почетка ове књиге „Удесна прича, безизлазна), с таквом тежњом, и са искрицама спасоносне наде, испуњене су готово све прозне целине.

Будући да су и саме, независно или изван овог мозаичног склопа животношћу, присношћу, изражајнијом сугестивношћу такође довољно уверљиве, да су са снагом и значењем са дејством које није условљено оним што им у низу претходи, или онога што иза њих у мозаику појединачно или у преосталом мноштву следи, али тек овако уланчане и једним низом у потпунији дослух (или доглед) доведене, бивају разазнатљиве и као приче само једног, а без књиге у том светлу невидног, потпуног живота. Јер један их је живот изазвао, одсеви су, одблесци, кад дужи, кад краћи, одјеци су страха, зебње, крика ил' бола, кад ближи, кад једвачујни, фрагменти су посвеснице која се може доживети/ишчитати и као кардиограм стања душе, који је настајао у различитим добима, различитим повoдима и још различнијим наумима, али, извесно је, једна их је рука писала.

Czytaj więcej: David Kecman DAKO - "Živa knjiga"