O SREĆI
Sreća je pristigla naglo
U jednom trenutku u sobi je bilo jasno
Da nije bilo razloga
Za sreću
Ali sreća je takva
Pristiže bez razloga
I bez razloga odlazi
RAZGOVOR IZMEĐU KOLEGINICA
– Gledaj, pomiče bluzu
Nemam jednu dojku
– I šta onda – odgovaram
I tako ih nisi imala
Nikad velike
Skoro se ne vidi razlika
Moje su uvek bile veće
Vrlo rado bih se rešila
Jer muškarci uvek vide prevelike
Jer kad imaš velike
Odmah misle da si “za ono”
– Ne glupiraj se – odgovara
Velike ili male fine su
A dve to nije jedna
Ali znaš, ta bolest
Mnogo me ojačala
Tek sad želim da živim
– Lepo izgledaš – govorim
Usklađeno sa istinom
– Sad se brinem za sebe
Često izlazim u šetnju
Pružali su mi šansu na tri godine
Gle, nalaze imam sjajne
– Znaš, pomisli
Da ti se to uopšte nije dogodilo
I da je to bio neki ružan san
Kao kad pojedeš nešto masno
Bigos za večeru
A sada se sve vratilo
Na svoje mesto
A ono prazno ispunićemo
Što više radošću života
I tek sad ćeš da primetiš
Šta znači disati
Duboko u grudima...
MAJKA I ĆERKA
Kada umire majka
Zlatna nit ljubavi
Kao nova pupovina
Rasteže se između
Neba i zemlje
Ja sam ovde a ona tamo
Ja živim ovde za dve
A ona tamo za dve umire.
O DELIKATNOJ MATERIJI PRIJATELJSTVA
Prijateljstvo je kao ptica
Dvokrilna
To jest sa dva krila
I jednom glavom
U prijateljstvu na dvoje
Baba je vračala
Ponekad je puna gorčine
A ponekad dražesna
Dve glave kao jedna
Misle isto
Ali krila drukčije mašu
Jer svako je posebna osoba
Najbolje kada usta povučene
I jezici najmanje pričaju
Svaka reč uravnotežena
I usta čuvaju tajnu!
Jer bi se prijateljstvo svršilo
Dovoljna je jedna nelojalna reč
Prijateljstvo je veoma dražesna stvar
Ali kada je smatrana časno!
STARE BETONSKE ZGRADE
SA PROZORIMA MLADOSTI
Otplovljava moja mladost
Ukleta u betonskim zgradama
Crni se velika ploča
A ulazi u nju takođe
Novo vreme
Sve je više plastičnih prozora
Sa lepim zavesama
Ljudi ispočetka mašte
Svoj život
Ali u svakoj zgradi
Postaje nekoliko prozora
Ne dirnutih novim vremenom
Sa požutelom starom farbom okvira
Te volim najviše
One su nemi svedok
One tamo dirljivosti i sećanja
Useljavam se u zgradu
U njoj je lift
U njoj je kupatilo
U njoj je topla voda
U njoj je savremeni život
Tamo sa desetog sprata
Vidi se panorama grada
Čitava njegova moć
Sa kojom želi se indentifikovati
I preuzeti njegov domet
Kao način svog života
Tražim u tim prozorima
Moju mladost
Koja se spušta liftom
Neprestano sve niže i niže...
Prepev: Milijan Despotović i Olga Lalić-Krowicka
Eva Radomska, (Đeržonjov, na Donjoj Šleziji, Poljska, 28. avgust 1948.) je diplomirala na Pravnom fakultetu Vroclavskog Univerziteta. Dugogodišnji je samoupravni radnik u vroclavskom magistratu. Piše pesme, satiru, aforizme, priče. Objavljivala je u časopisima „Karuzela” i „Szpilki”, na poljskom i časopisu „Svitak” na srp-skom jeziku. Laureatkinja je više konkursa, između ostalog glavna nagrada za aforizam i epigram na konkursu Stanislava Ježi Leca u Novom Targu, 2009. godine.
Objavila je više knjiga aforizama, pesama, priča. Zbirka poezije „Pesme iz prvog točenja” je prva njena knjiga koja se objavljuje na srpskom jeziku u izdavačkoj kući SVITAK, 2019. Živi u Varšavi, Poljska.