- Na vest o fizičkoj smrti koja ne završaava duhovni život
Radomira Baleta Milojkovića (31.03.1925., Kičevo - 04.04.2016., Kuršumlija)
1.
Oni koji misle da se sve završava na Groblju, tamo gde se nevoljno odlazi kad se ne može zaobići, ne znaju ništa ni o sebi ni o drugima, naročito ne o onima koji su neopravdano izmakli pa ih, ma kako hteli, bez obzira na duboka sećanja i, opipljive, prevrele uspomene i, ma kako žurili, ne možemo da stignemo. Tako smo ostali za petama Baletu, čoveku koji je više imao druge nego samog sebe u sebi, nesebično se davao i, u svom nepatvorenom samarićanstvu, zavredio veću nego običnu pažnju.
Otišao je Radomir Bale Milojković, doajen i institucija kuršumlijskog kulturnog stvaralaštva, višestrana i višeslojna ličnost za koju je, zbog izuetnog pregalačkog rada, lako i teško naći stranu sa koje se može prići i, jedan od osnivača Književnog kluba „Milutin Uskoković“ gde, trenutno, predsedavao njegovom Skupštinom... Lako, jer mu ni jedna nije ostala prazna a, teško, jer ne može da se izabere, s obzirom na njegovu svestranost, ona koja je prava.
Da li je otišao je na kastratsko Groblje da ostane, da se, otuda, nikad ne vrati?.. Ne!.. Neka mi bude oprošteno ako grešim zbog opsene i napravljenog privida : pesnik nikad ne ostavlja sebe pa, ne može ni da se vrati jer, nigde nije ni otišao. Otišao je u pesmu koju, ćuteći, ne stigavši da je napiše, evo, piše u sebi i, pred nama...
Međutim, onima koji ne znaju mnogo o tome, na najteži, bolni i najgrublji način, probano je da se kaže da se došlo do kraja, do ničega (zaboravlja se da je i kraj nešto) i da se, dalje, nigde ne ide. Dalje je samo ono što neotkriveno, što je zapreteno, čekajući da se provali, da se iznese iz sebe.
Njegova stamenost i postojanost pokazuju da se može : poturio je pesmu i odbranio se... Ne može da se ode sa mesta gde se ostalo.
Otišao je sa svog poslednjeg Književnog podneva, poslednjeg jer nije mogao da zakaže novi zbog čega, u situaciji da lamentiramo, osvrćući se na fizičku budućnost koja je, za njega, prošla i, svoju prošlost koju smo, prema ovdašeim prilikama, koliko smo umeli i znali, zajednički baštinili... Duhovna je ostala Kuršumliji čega ona, opet na žalost, nije svesna.
Niti je, u svom palanačkom mentalitetu, primetila da ga nema.
Da li je, ovde, slučajno oli namerno, nužno pominjati Groblje?.. Ne, ako smo ga upojmili i razgraničili u svesti kojom gradimo i određujemo svoju sopstvenost. Tako realizujemo ono što nam ne treba i, odugovlačeći banalnost pukog ostajanja, želeći da se nastavimo jer mislimo da se nismo dovoljno dorekli, čini se, namerno zaobilazimo ono što nas zaustavlja.
Groblje se pominje samo zbog potreba razlikovanja od ostalog prostora i vremena gde se smešta život jer je, u krajnjoj liniji, sastavni deo fizičke smrti, zadržavajući je u opštem kretanju, menja svojstvo materije. Drugačije rečeno, kad smo mu prišli, ušli u naručje i, naučili da gledamo iznutra, ma kako se trudili da ga razumemo i pojasnimo ali, da ne ostajemo jer ne bi mogao da se prenese, ne postoji, ne možemo da pomerimo na neko drugo mesto koje bi ga bolje oslikalo i pamtilo.
Duhovni život nije jednačenje sa nepoznatim jer, kad je prepoznatljiv, ne može da se završi, što znači da nema smrti, da ne može da se negira, ne postoji u istom smislu. Njeno umiranje je jedino u zaboravu, ali, ako ga ne prizivamo, nema gde da dođe.
U tom smislu Bale je, pun snage, življi od živih, ostao među nama...
Činom odlaženja bezuspešno je probano da mu se oduzmu putevi u sutrašljicu, što se nikako nije moglo da desi jer je, samom sebi, i nama koji smo ga pratili, određivao gornju granicu vrednosti i postojanja, pokazujući kako se ide tim tragom. Donju smo, bežeći od nje, određivali sami.
Smrt, bolna i neumitna, bahata i opora, gruba kod ispoljavanja običajne predstave o odlaženju, iako se radi o nenadoknadivom gubitku, ne znači ništa prema ostavljenom životu.
2.
Radomiru Baletu Milojkoviću , zbog načina življenja i ophođenja, ništa ne može da se zameri jer, ni jednog jedinog trenutka, s obzirom na energiju i način kako se prihvatao posla, bilo da je zadat ili ga sam osmišljao, nije bio umoran da bi seo da se odmori.
On nije umeo da izgovori reči Neću, Ne znam i Ne mogu već ih je menjao sa Hoću, Treba i Mogu čime je, svesno ili nesvesno, svejedno je, što nije bilo pozerski, pravio psihološko, više običajno nego hrišćansko, troprsno Trojstvo (neka mi se na zameri komparacija), oličeno kroz Nadu, Veru i Istinu, alijas Stvarnost : Nadu, koja je samopostojanje, da može da se unese i prožima, bez samoljublja i samodovoljnosti, gde Hoće ; Veru, koja je postojanje bez nametanja, osnova za dovoljnost i druželjublje, za tamo gde Treba i ;
Istinu, koja je stvaralaštvo, ostavština kao zajedničko dobro koje se Može, odnosno, nosi oblike uključivanja kod principa i parametara međusobnog odnošenja.
Rođen je 1925., u Kičevu (BJR Makedonija), detinjstvo proveo u Knjaževcu i Svrljigu a, Veliku maturu i Višu pedagošku školu (Grupa za srpskohrvatski jezik i književnost), završio u Nišu. Prvo mesto službovanja bilo mu je, zajedno sa suprugom Žižom, pišući najlepšu porodičnu, ljubavnu pesmu, koja je, takođe, prosvetni radnik; od 1952., u Osnovnoj školi u selu Gornja Draguša (Opština Blace) da bi, 1956. godine, prešli u Osnovnu školu „Drinka Pavlović“ u Kršumliji, gde ostaje do kraja radnog veka kada, 1994. godine, zbog bolesti, odlazi u invalidsku penziju.
Koliko je bio vedrog i vrcavog duha, umeo je da kaže, kad bi se govorilo o vrednostima u kulturi, aludurajući na mesto rođenja da, jedini on, ima pravo da pravi kičeve a da, to, nikome ne smeta.
Za razliku od Milutina Uskokovića, čije ime nosi ovdašnji Književni klub (digresija je namerna), koji je postao i ostao tragičnim Došljakom sredine ( utopio se 1915., kod povlačenja Srpske vojske, u vreme Velikog rata, u talalsima, onda, nabujale Toplice), Bale je, svoje došljaštvo, prevazišao ostajanjem. Sada se, na kilometar od mesta Uskokovićevog utapanja, primakao na sto – dvesta metara (Pepeljevac) mestu gde ga je, ne htevši da ga sasvim uzme, voda ostavila na obali.
Potpisnik ovih redova nema zvanično zabeležen podatak ali, ako ga ne vara sećanje, može da kaže da je, ime Klubu, rođenom 1971. godine, upravo dao Milojković, učinivši prve kontakte sa Užicem, Uskokovićevim rodnim mestom, preko tamošnjeg, ondašnjeg Književnog kluba „Paun Petronijević“. Bio je to dug, ne samo Uskokoviću, već i prijatelju, Đeki Kljajiću, kolegi i prosvetnom radniku, koji je mnogo učinio kod podizanja Uskokovićeve Spomen biste u kuršumlijskom gradskom Parku (1952.), kao i vajaru Gradimiru Aleksiću koji je, Uskokovićevo poprsje, izvajao bez ikakve nadoknade. Bila je to prva Bista jednom književniku, postavljena posle Drugog svetskog rata u, ondašnjoj, Jugoslaviji. Da li iznenađenje ili groteska za zbunjivanje : ruralna palanka, posleratna obnova i soc realizam, na jednoj i, književnik građanskih manira i urbane sredine, ženevski doktorand pa, još i Spomen bista, na drugoj strani?.. Kuršumlija ga, zahvalnosti radi, iako čuvajući uspomenu na nesreću koja ga vde zadesila, počastvovala i nazivima, njegovim imenom, Ulice i Mosta preko Toplice, nedaleko od mesta gde se utopio...
Milojković se (da mu se vratimo, mada je sve ovo on), bavio književnošću, posebno poezijom, od ranih gimnazijskih dana a, tokom studija u Nišu, Predsednik je Književnog kluba „Radivoje Koparec“ u kome se javno afirmiše njegov prijatelj, kasnije venčani kum, pesnik Branko Miljković, nesporna gromada srpske poezije, zavatrivši njeno postojanje.
Na nizu konkursa raznolikog književnog sadržaja dobitnik je više nagrada, a bilo ih je mnogo za jedan poetski vek, od kojih su mu najdraže, kako je sam i isticao, prve nagrade „Prosvetnog pregleda“ (za pesmu „Čičak“) i Jutarnjeg programa Televizije Berograd (za aforizme o knjizi). Dobitnik je i dve Povelje za životno delo i stvaralaštvo, imenovane po nazivima Klubova koji su ih i dodeljivale : jedna je, 2009., dobijena od Udruženja pisaca „Branko Miljković“ iz Niša a, druga, 2015. godine, od matičnog Književnog kluba „Milutin Uskoković“ iz Kuršumlije.
Objavio je dve Knjige poezije, obe u okvirima Izdavačke delatnosti Književnog kluba „Milutin Uskoković“ - „Večni cvet“ (štampala „Grafika“, Prokuplje, 1980.) i „Nemir koji prija“ (štampao Đurđevdan“, Aranđelovac, 2010.). Prvom je uvečnostio svoj poetski cvet u ovdašnju književnu baštu a, drugom koja se, zbog nostalgičnih poruka, može nazvati i testamentarnom (jedna od unuka je, sama biravši, pročitala prikladnu pesmu nad njegovim odrom) dajući mu, neophodne, boju i miris. Zbog toga je, kod ove druge, recenzent, preporučujući Knjigu za štampanje, s pravom, napisao o autoru da je „... fizionomije po kojoj se prepoznavale sve vrednosti u stvaralačkoj kulturi Kuršumlije, pa i šire, ovog dela Srbije, bez kojih bi bili siromašniji za Petu stranu sveta, za prosutu dušu i uhvaćenu lepotu, zajedno pretočene u pesmu...“ Peta strana sveta je ona na kojoj je razastrta poezija a koju smo, zajedno idući, delili.
Zastupljen je u više leksikona, zbornika i antologija (Beograd, Leskovac, Niš, Prokuplje). Bavio se i plodnim dopisničkim radom kod raznih glasila, dnevnoj i revijalnoj štampi i, pružao je nesebičnu pomoć i mnogo mlađim i neafirmisanim autorima u lekturi, korekturi i recenziji rukopisa.
Posebno se bavio decom, kao osnivač ili, jedan od osnivača omladinskih Klubova, Literarnih sekcija, Dečjeg muzičkog festivala “Prolećna pesma“ (Prvog festivala Dečje pesme u Srbiji posle „Beogradskog proleća“), Izviđačkog odreda „Kosanički soko“, Podmlatka Crvenog krsta, Druptva prijatelja dece ili, na nivou Srbije, verovatno već, neopravdano zaboravljene, „Pesničke štafete“, i drugo...
Pomogao je, priredivši ih, da svetlost dana ugledaju „Pesme sa one strane“, Knjige iz zaostavštine Borisava Aleksendrića (Maričići, Kuršumlija), prosvetnog radnika i pesnika koji je, prvi sa ovih prostora, objavljivao poeziju (Sombor, 1923.), u izdanju Književnog kluba železničara iz Niša, 1970.
Dobitnik je niza društvenih priznanja za svestrani i aktivan rad u svojoj sredini i šire, u svemu čega se poduhvatio, uspešno se baveći obtazovno-vaspitnim i pedagoškim radom, kulturnim, humanitarnim i patriotskim aktivnostima, od kojih, da se pomenu samo neke : Zlatna značka Kulturno prosvetne - zajednice Srtbije, Zlatna medalja Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, Ordena Saveza izviđača Jugoslavije, Specijalnea diploma u oblasti pronalazaštva („Rast - Ju“, Rijeka), Zlatna plaketa Skupštine opštine Kuršumlija, Zlatnika Opštinskog veća Saveza sindikata Srbije iz Kuršumlije...
Bio je član i Upravnog odbora Foto kolonije „Đavolja varoš“.
Živeo je pregalački, kreativan u svom poslu, bez zazora da se bilo čega poduhvati, ne samo u svom obrazovno – vaspitnom radu koga je predano obavljao već i umeo da bude vispren i znalački dobar sagovornik, krajnje korektan, nesebičan i dobronameran tako da se, Kuršumija, mogla ogledati kroz njegova angažovanja i, svesrdan, dubok stvaračaki rad....
3.
Prošlost ne može da se vrati, sadašnjost izmiče a, budućnost, ispred pa, ne mogavši da se umerimo a, stalno na prekinutom putu putu kad, na žalost, nemajući drugih mogućnosti za sučeljavanja, sem nezgrapnog, nejasnog i utrnulog ćutanja, ostajemo nedorečeni...
Na Groblju se samo sedne da se odmori od zaostataka prošlosti, prebiranja sadašnjosti i očekivanja budućnosti, one što nas, u svojoj prolaznosti, nemajući mogućnosti da je ostvarimo, grubo sprečila da otkrivamo i uvodimo u sebe. Ne zbog toga što nismo umeli nego što smo prerano, prevazilazeći fizičku smrt koja nas takla a, nije duhovno porazila ni izgubila jer smo, sažimanjem prostora i vremena i, pokazivanjem dostojnosti kod zavređene moći trajanja, ostvarili ono što se ne oduzima, ušli u večnost iz koje se ne izlazi... Ostaju samo oni koji umeju da se zapišu a, ako diraju druge pa, osete da su, pročitavanjem, slični, onda i traju.
Ne može se zameriti životu od koga se ne može da pobegne jer se, proveravanjem, obnavlja ali, može se zameriti smrti koja nam , ako joj dozvolimo da jednostavno prisutna, donosi otuđenje.
Mišlju, koja potpire uspomene, čime se prepoznajemo kao ljudi, zauvek pokazujemo da smo bili i ostali zajedno.
Bale nam nije dozvolio, iako bez posebno naglašene reči jer, u svojoj prefinjenoj običnosti, nije ni umeo drugačije, a ni hteo da se nametne, da se uskratimo za istinsku dobrotu koju je, vazdan nuđenim estetskim osetom i sudom, umeo da izgovori posleništvom i izgaranjem čime se, ne samo profesionalno bavio, bespoštedno i nesebično, sejao za sobom.
Ono što nam ostavio kao nesporno duhovno bogatstvo ni sa čim se ne može da meri jer, sazdano u moralnom odnošenju prema svakom sagovorniku koji je, idući uz njega, crpeo dodatnu snagu.
Umeo je da se prepoznaje po dobru, urođenom po shvatanju uzvišenosti koja ga odavala, što je velikodušno prenosio na svoje najbliže.
Neumitni odlazak se mora prevazići zbog njegove smernosti, odmerenosti i dostojnosti, zbog izražene ljudskosti : to se može lakše nego inače zbog časti sa kojom je živeo a koju, svesni smo, ni ovo današnje duhovno nevreme, ne može da okalja. Niti da ga, namernim govorom, i da hoćemo, na može da oceni boljim nego što jeste.
Neizbrisivi trag koji je ostavio iza sebe otvoreno govori da, uspomene i sećanja, ne mogu da blede, zbog toga i razumljivo što se vraćamo na ono što nam je bilo lepo.
Putevi života, a to je već tekovina civilizacijskih vrednosti, u koju smo ugradili i sami sebe, nikada se ne meri putevima smrti...
Kuršumlija se nije, da se ponovi s rezignacijom, dostojno oprostila od svoje kulturne perjanice. Uz nekoliko prijatelja i porodice, sa Ove, i Baleta, sa One strane, oprostio se njegov i naš Književni klub, Srba Stanković, kolega sa negdašnjeg posla koga su, zajednički, obavljali...
Radivoje Pantić, Kuršumlija