Поезија је кора живота, попут коре мозга. Она је простор у коме биће мисли и спознаје себе. Штити о злих мимогредица. Поезија је мали-велики пламичак светлости који нас из мрака изводи. Често бринем о бројном нечитатељству које се са тим мраком самотно бори а за излазак из њега треба врло „мало“, како своју нову песничку књигу „Сунце под језиком“1 отвара Јованка Стојчиновић Николић.2
Она не признаје окрутну крајност трајања. Њено подсећање на „спрудове између земље и свемира“ говори само о празнини без људског бића, касније ћемо видети и празнини неких несхватања ралога да се живи. Јованка не спори тегобе, терете, патње, добро зна да ни поезија није магична, али свему томе људска реч измиче могућност да будемо психолошки оглодани. А речи, као светост виђене, благодатно разлажу сваку муклу тегобу и потребност поседовања нечег доводе на меру. Право очишћење од сувишка, од преваге добра над злом. Поезија нас брани од страха на који је указивао Васко Попа стиховима: „Увучем се у своју кожу“. Јованка за то нуди мелемну хармонију супротности:
Узми моју патњу Тежу од смрти
Тек тада ћеш сазнати
Колико мало Свјетлости
Треба за живот.
Јованка посматра свет кроз Ничево „испаштање духа“. Клизимо ка нечему отуђеном и мрачном, заборављајући да само „љубав је оно што сија“ међу нама. И када обавимо и површан разговор са овом књигом, вратимо се наслову „Сунце под језиком“, и схватамо да је ова поетика сва од сунца у речима, у језику. Она је обавезна лектира која нас брани и од „грумена зла“. Сасвим довољно да будемо смирени уз једноставан молебан: „Господе Помози Оном ко је већ пао.“ Толико бриге, која није нимало лична, поново показује веру у оно „што од сунца траје дуже“. Човеку је потребно „зрнце свјетла“ да би и сам зрачио добротом, бар према себи, а онда и према другом јер, свако има своје небо.
„Збирка Сунце под језиком представља искорак, према нашем мишљењу, наглашено квалитативан, по изразитој метафизичкој димензији, по учесталом умјетничком измахивању ка оностраном, према димензији вјечности, која се тек спорадично очитовала у њеним ранијим пјесмама. Између земље и свемира човјек, по нашој пјесникињи, није драматично разапет, већ је то његова онтолошка позиција, он је саживљен са њом, па трагизам битисања происходи из неуважавања те чињенице.“3
И овде се показала истина да је поезија „божанска ватра“, око које круже и земаљски и небески светлосници. То што је сада постало опипљиво јесте особена моћ владања језиком који извире „истворемено из мрака и свјетлости“. Песнички језик Јованке Стојчиновић Николић је путник који носи то велико Сунце у себи, да га споји са онима које назива „крадљивцима звијезда“, да звездама „преко вјетрова“, учини расветљавање. А то није, у овом случају, могуће без њеног величанства речи. Са тог пута се враћа закључујући: „Сунце између нас/ Истекло међу ријечи.“ („Ријечи“) Тако наша песникиња негује „будћност на сигурном“. Она је претеча гласа тог Новог Човека који је мисаоно веома близу и чијем доласку и њене речи служе. „Реч има своју битност“, како је записао Петар Џаџић.
„Калемљење сунца“ за Стојанку је антрополошка веза са прецима, вера да се са њима среће у окућници, где ипак по неко недостаје. Њена сунчествена нит певања овде се састаје и наставља самосвојно зарад везе „са историјом Стојчевине“ коју носе и они који путују свемирском реком. Њен свемир и немир јер, „свако је отишао за својим послом“, има и емотивних тонова и лирских веза са кућиштима нашим као неспорна истина смене. Она пева кроз срце родитеља, чије је ноте подесило време које са долазећим нема различја у томе. И због оних који „очи не отварају“, наша песникиња проговара пуном мером истинољубивости и везаности за ликове и простор.
Посебан поетско-реторички глас, до антологијског заслужења, има Јованкина песма „Прије двадесет и двије године“ која бележи тренутак „одласка оца“4 у којој каже: „Лијепа звијездо са снагом у Космосу/ Не напуштај Очеву сјенку Никад...“ Ту сјенку и Јованка, и сви ми следимо, носећи је са собом, али боље би било казати она нас води кроз живот. О тим осећањима говоре и поетска „животна слова“ наше песникиње. Подсећају нас на одбрану себе од празнине у коју каткад немоћни западамо. Није Јованки до наума да се бави оним што доноси подвојеност духа и природе, она је учинила на њиховом стапању, где антрополошке недоумице траже оваква јетка истраживања, која качи „на струну запитаности“ – зашто стално долази до „понављања призора“?
Занимљиви су непредвидиви исходи наши који инспиришу Јованку, док тако лагано записује сопствене преживљене доживљаје као дијалоге („Срце“). Ту „текст више не подлеже конвенцији песме (Јованка има своју конвенцију певања, прим: М. Д.), већ спонтаној логици казивања које укршта и измирује (...) начином примереним свету без апсолута, у коме сад све је кратко и споредно, јер вечност више нема облика“.5 Уз констатацију да је вечност само у „венама стихова“ Јованка не престаје да се вере уз „планине у тијелу“ да са тог виса, у извесном смислу, буде надређена неосвојивости висина. Она тако верује да је могуће и Сунце на литици дотакнути“. На крају, она не крије веру у језик који иде ка савршенству, „само да му смрт не дође главе“.
А ми, смирено сасвим, „између свемира и Земље“, слушамо „небеску пјесму“ која је исписивана разним поводима, један од њих био је и корона која се памти као „унутрашња ноћ“. И ту ноћ Јованка Стојчиновић Николић је опевала речима од „Сунца под језиком“:
Само не Ријечи које су сманом издржале
Сву ту ноћну мору
Јављају ми
Да се чувају попут зјенице ока
И да једна другу спасавају.
У поетском смислу за Јованку су Речи прва и последња одбрана. Она је поетски беседник и уредник неминовог дијалога који се не може избећи а из кога излази продуховљена. Са том енергијом унутрашњег сунца благосиља и свог читаоца, на чему сам јој захвалан и имам жељу да се вратим поновном читању ове књиге, тим пре што је укупан садржај померио њено угледно место у савременој Српској поезији данас.
У Субјелграду,
11. јуна 2023.
_____________________________
1) Јованка Стојчиновић Николић: „Сунце под језиком“, СКЗ, Београд, 2021.
2) Јованка Стојчиновић Николић (Ритешић, код Добоја, 1952), пише поезију, прозу и књижевну критику. Објавила 17 књига. Живи у Добоју.
3) Душко Певуља: „Лирска рефлексивност и умјетничка зрелост“, из поговора књизи „Сунце под језиком“, стр. 98.
4) Стојанка има и песму опроштаја са мајком „Из космичке дубине“.
5) Славко Гордић: „Песник повести и културе“, из поговора у књизи Миодраг Павловић, „Изабране песме“, Рад, Београд, 1978, стр. 155.