Nasze recenzje

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 02 lipiec 2024

Анђа Г. Шушић

РЕЧ КАО КАП ВОСКА

„Писма из неизвесне будућности“

Песнички, уметнички и филозофски низ књижевника Милијана Деспотовића, доживљавам пре свега као временску повезницу; просторно необележену, и снажну поруку, можда и као естетско и етичко ис-прављање добрано укорењених девијација, са којима се овај ерудита смело упушта у коштац. Зато не чуди да је његова песничка реч искорачила и сместила се на шире књижевне просторе. Превод на пољски језик је само један међу њима. Ова књига је објављена двојезично: српски - poljski. Превод на пољски је урадила Олга Лалић Krovicka.

Писање Милијана Деспотовића је целовито: мисаоно, филозофски дубоко осмишљено, стилски уобличено и повезано; са јасном поруком.

Теме су зналачки биране, пригодне и веома по-требне у временима опште збуњености, угрожених критеријума и пада носећих друштвених вредности.

Мене је посебно дотакла потреба писца да нагласи значај и улогу породице као незаобилазног друштвеног стожера. Јасни и здрави породични односи, очувани у свом најизворнијем облику и садржају, јесу подлога надању да би све још увек могло да се доведе у ред.

На знам зашто, али у овом тренутку ми у мисао допливаше речи Владете Јеротића. У широкоумном разматрању К. Г. Јунга, Јеротић се опрeдељује за хипотезу Лавиринт у човеку.

Мислим да и Деспотовић, узимајући у обзир разарајуће спољне, а још више раздируће унутрашње факторе, прихвата индивидуални развој личности као темељ и снагу на којима ће стасавати сваки садржајан облик друштвеног остварења.

Зато ће предмет његовог писања бити свакако неки друштвени сегмент јер у сваком се може пронаћи човек као стваралачко и делатно биће. У томе и јесте величина човека као најсавршенијег вида природе, јер Није знање да се зна, већ је знање да се да… Само подељено знање се умножава а то води укупном просперитету.

Czytaj więcej: Andja G. Šunić - Reč kao kap voska

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 23 sierpień 2023

Jakie cechy mógłby mieć współczesny Homer – ten, który jako jeden z pierwszych przekształcił pieśń poetycką (recytacyjno-improwizacyjną) w poezję pisaną, czyli literaturę? Czy dzisiejszy Homer, również jak jego pratyp - grecki twórca eposów wyznaje zasadę mimesis – odtwarzania i naśladowania rzeczywistości?

Z pełnym przekonaniem można stwierdzić, że podmiot liryczny ze zbioru Dragana Jovanovicia Danilova zatytułowanego "Homer przedmieścia" ma cechy greckiego geniusza literatury. Tytułowy "Homer przedmieścia" wyśpiewuje świat subiektywnie, analizuje go, objaśnia, streszcza go odbiorcy, mówi o swoich doświadczeniach, nazywa siebie poetą, który otwiera się cały na czytelnika. W wierszu "Na tym kończy się przesłuchanie" mówi:

"Chmura to czubek jakiegoś wiertła,
a głowa poety jest głową nuklearną.

Ty, który trzymasz tę książkę w swoich rękach,
trzymasz moją głowę w swoich objęciach".

Jakże niezwykłe to wyznanie, poeta oddaje swój umysł, a nie serce, bo to poeta intelektualista, a nie romantyk, poeta myśliciel, mędrzec, jego wiersze płyną z głowy, rodzą się z patrzenia na świat, a nie z odczuwania świata. Głowa poety jest głową nuklearną, a może głowicą nuklearną i może ekslodować od nadmiaru słów, od nadmiaru wiedzy? Uważaj, czytelniku, ty, który trzymasz ją w dłoni, tę głowę, ten tom wierszy, bo może wybuchnąć i zniszczyć twój dotychczasowy świat, zrobić rewolucję w twoim umyśle, gwałtownie zmienić twoje życie.

Czytaj więcej: Monika Jastrząb Pieśni Dragana – barda z południa

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 07 październik 2016

Translatorska działalność Olgi Lalić-Krowickiej zaowocowała w 2014 roku publikacją „Na rozdrożach” Dušana Vidakovicia. To kolejna pozycja w nieformalnej serii przekładów współczesnej literatury serbskiej dokonanych przez wspomnianą tłumaczkę i poetkę. Tom, ogłoszony przez Wydawnictwo Jednooki Kruk z Białej Podlaskiej, ujmuje swoją skromnością i czystością formalną. „Na rozdrożach” gromadzi bowiem na zaledwie 14  stronicach (nie liczę stronic redakcyjnych), jak zapowiada podtytuł książki, „haiku i dwa haibuny”, przy czym gatunek haiku prezentuje 60 tekstów zgrupowanych w dwunastu 5-elementowych cząstkach opatrzonych oddzielnymi tytułami.

Czytaj więcej: Arkadiusz Frania - Haiku Dušana Vidakovicia

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 19 wrzesień 2016

POČELO  I  RASPLET  ZAGONETNOG

            „Otjerane ptice“ Jagode Kljaić molitva su da se uvek setimo                           
                              istinske prirode, a to je ljubav i sreća

    Poezija ima moć dijaloga i o onom što je nesaopštivo jer njen misaoni  put vodi ka doživljaju alijenirajuće stvarnosti. Svaka reč pesničkog jezika može biti poseban subjekt, učesnik u dijalogu i ona je, u krajnjem, sa stanovišta saznanja, manifestacija „duha ozbiljnosti“.
     Ume poezija da „Otjerane ptice“ zadrži na žici vremena voljom pesnika, kako to čini Jagoda Kljaić koja se druži „s polubogovima“ sa kojima razgovara „preko gloksinija“ poezije. Treba biti i činiti, ono što je u poeziji svojevrsna filozofija akcije kojoj teži ova pesnikinja u svom sistemu pevanja. Ona nastoji da sistem sažme u mali broj reči, koje sabijene vode ka velikom prasku i nadi da će oni nepoljubljeni „razaznati šapat“ koji implicira emotivna iskrenost.

    Kljaićeva je pesnikinja koja svojom stihologijom oslobađa biće samoće, ona to zatvoreno stanje ne priznaje („Ni zabunom“) jer „samoća oslobađa/ (samo) kad nitko ne čeka“. Čekanje se uvek kvalifikuje da ugrozi samoću jer, „dovoljna je pregršt kao mjera zadovoljstva“. Iz te pregršti promiče ljubav, inače nedostižan ideal, ali njemu uporno treba težiti. Čini to i ova pesnikinja pitajući se stalno „koji je to put do vrha sebe“. Ne dvoumi da je ono što treba zapisati njena priča koju samo ona razume i koju valja poštovati. Jer, kako kaže Don Miguel Ruis:
    „Poštovanje je jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi“ a ljubav među ljudima, tamo gde ljudi ima, i razuma među njima, stalno opominje na prolaznost i oročeno vreme bivstva ma koliko ono bilo dobrota ili zlo jer, čovek je „rođenjem siguran/ da će (...) prah postati“. Onda je potrebno da se čovek, a to je za sada uspela samo poezija, oslobodi neopravdane subjektivnosti.

Czytaj więcej: MILIJAN DESPOTOVIĆ: Recenzija zbirke pjesama Jagode Kljaić „Otjerane ptice“