Културне новине
Jul 13
Српски књижевници добитници кинеске награде „Zheng Nian Cup”
Проглашени победници Националног такмичења за књижевност, калиграфију, сликарство и фотографију и објављена имена међународних писаца добитника награде „Zheng Nian Cup” из Кине.
Међу награђеним ауторима нашло се и неколико књижевника из Србије.
Од српских аутора награђена је Ана Стјеља специјалном наградом за допринос, затим Снежана Шолкотовић, Мелита Ратковић, Душан Стојковић, Снежана Марко-Мусинов, Виктор Радун, Барбара Новаковић, Љубиша Војиновић, Тања Ајтић, Амина Хрнчић, трећом наградом у категорији поезија, затим Оливер Јанковић, Мирјана Лукић, Милан Неђић, Драгиша Ераковић у категорији кратка прича, као и Верица Тадић у категорији књижевни есеј.
Списак свих награђених аутора по књижевним категоријама може се видети ОВДЕ.
Организатори међународног књижевног конкурса „Zheng Nian Cup” из Кине објавили су имена награђених писаца из области неколико књижевних категорија: поезије кратке приче, есеја, романа. За књижевну награду „Zheng Nian Cup” конкурисали су књижевници из целог света. Жири је донео одлуку да награди књижевнике првом, другом и трећом наградом, као и наградама за специјални допринос.
Овај књижевни догађај су заједнички организовали: Изложбена сала кинеских уметника, Пекиншки институт за кинеску културу Zheng Nian и бројни кинески медији.
Верица Тадић
АЛХЕМИЧНО КОПНО У МОРУ ВРЕМЕНА
(О књижевном делу Милорада Павића, одломак)
Људи живе у својим мислима
као ларве. Тек понеки се
развије у лептира и напусти чауру.
– Милорад Павић –
1. ФАНТАЗМAКОСМОС
На флуидном мосту сам између јаве и снова. Ширим зенит импресија да бих објективом мисли бар делимично обухватила свет Павићевих јунака, којима је јава само мозаик светлуцавих сенки. Само обрис фантазмaгоричних галаксија из космоса снова.
После уласка у књижевну пустоловину у коју нас позива Павић, све ми неправде изгледају мале, као зрна грашка, а сва немања нису више црна поља око којих се живот укршта, јер се уз њега, водича кроз слова-путнике, може стићи у средиште Васионе, путовати кроз сва времена, истовремено, и могу се у одблеску снова који ће тек бити сањани, препознати ликови и догађаји из галерије давно изумрлих векова.
Догађаји и појаве, земаљски и небески усуди, историја и филозофија, религијски и знанствени успони и катаклизмични суноврати цивилизација, обезвремљени су и обеспросторени, сливени у ушће универзалног тренутка. (1)
У том, ванвременом и обеспростореном, универзалном тренутку, мозаична слагалица снова и јаве, осим знања и чаролије, нуди и фантастичну могућност промене тока, обрнути редослед, инверзију хронолошког увида.
Креативно читање само је једна од бројних могућности. Читалац је уједно и виртуелни коаутор. Мења слагалицу по сопственој жељи...
Универзални тренутак је идеалан услов за преливање свих времена у једно, заједнички именитељ свих епоха. У њему врхунски зналци брже и ефикасније обједињују своја и универзална знања. Стичу вештине за читање не само људских, него и снова биљака и животиња.
Трагајући за арапским изворима о Хазарима, Масуди, један од јунака Хазарског речника,(2) по шумовима вода које су улазиле у његов турбан, савијен тако да исписује једну реч из пете суре Божије књиге, могао је ући чак и у сан палме, и то баш у оном тренутку кад жедна палма сања воду.
Колико је посао читача снова непредвидив и опасан, види се и по томе што је и такав зналац као што је Масуди залутао, и ту своју грешку главом платио.
Павићеви јунаци се, поред осталих занимања, баве и тим опасним и непредвидивим занимањем. На путовању кроз космос снова, они прво и несебично жртвују себе. Знање им је важније од комфорног живота, зато још на самом почетку своје главе депонују у трезор неизвесности, као залог за улазак у чаролију трагалаштва.
Пошто су снови друго агрегатно стање јаве, у ком су сублимиране (про)мене идентитета, како оне прошле тако и будуће, за откривање најскривенијих тајни добри читачи користе најнеобичније технике, неприменљиве у другим околностима.
Рушењем просторних и временских баријера лако мењају брзину и правце кретања и, што је за њих најбитније, крећу се у свим смеровима: напред, назад, дијагонално, водоравно, усправно, пречицама, малим и великим трасама круга.
2. ПРЕКОГНИТИВНИ УВИД
Промене идентитета, у најширем спектру и најекстремнијем облику, одсликава живот арх. Атанасија Свилара, илити Разина, носиоца главне мушке улоге у роману Предео сликан чајем.(3) Он, како наводи Ана Шомло у интервјуу са Милорадом Павићем, антиципира неколико најочигледнијих преокрета на тлу Источне Европе.
Атанасије Свилар је, наглашава Павић у том интервјуу, све те промене осетио на сопственој кожи, искусио у личном животу, суочивши се са свим оним што ће се касније десити са падом Берлинског зида и оним што се још дешава након бурних догађаја у Европи. Тако је Павић доказао ону своју чувену тезу да „од истине не прави књижевност него од књижевности истину. „ (4)
Можемо слободно рећи да су нека збивања на Балкану и на глобалном нивоу показала да су миграциони таласи узбуркали море људских судбина до најдраматичнијих исхода, и да је Свиларева једрилица баш у том правцу једрила, наговештавајући подручје бурних ковитлаца много шире од оних у басену Источне Европе.
Атанасије Свилар живи у биолошким и метафизичким коренима своја два оца, заснива брачну заједницу у окриљу две жене, мења порекло, државе, језике, пасоше, занимања и све што се променити може. Одриче се племенитих циљева зарад успеха, не марећи притом што ће, бавећи се производњом боја, лакова, лекова и разних хемикалија, загадити Земљу и њену атмосферу.
„Продајући Америчкој армији, за потребе ратних операција у Азији, противбиљне отрове“, оствариће енормни профит, јер ће то бити један од његових „послова столећа“.
Али све те успехе обезвредиће ненадокнадив губитак. Одласком Витаче Милут, једине жене коју је волео, све је обесмишљено. Губитак је већи од свега што поседује. У предвечерје живота остаје сам, неостварен као људско биће. Распет на крсту очаја, покушава да из обезличености избави себе, и за тај потхват смишља фрапантно смео, демонски план, чак и за Палог анђела непојмљив и неприхватљив.
Цео свој капитал инвестираће у откуп туђе, још нерођене деце, праунука и белих пчела. Откупом дела будућности обезбедиће себи дуже трајање.
План за склапање таквог уговора између њега и три сестре, његове три бивше љубавнице, (5) осујећује једно дете.
То дете је Сатана, који се кроз векове враћа унатраг, од смрти ка рођењу. (6)
Трговина људима, нарочито незаштићеном и сиромашном децом и социјално угроженом женском популацијом, нажалост, није само књижевна фикција. Откривена је и јавно обзнањена и у нашој земљи, тек пре неколико година, знатно касније од писања романа.
Да ли ће неке нове генерације открити да су још пре рођења биле продате? И да је веза са правим прецима заувек прекинута, јер ће и њихова имена однети ветар судбине, можда онај исти који је, некад давно, допратио Хазаре у пределе између Каспијског и Црног мора.
Тако и сам Атанасије Свилар „по ономе што чини“ постаје модерни пророк, сведочећи сопственим делима о будућим догађајима. И исписујући на пергаменту сопственог живота будућу историју.
Егзодуси са Косова, и они ранији из Хрватске, о томе најбоље говоре.
У роману Предео сликан чајем, Павић много пре тих догађаја, кроз лик Атанасија Разина (који у међувремену открива да му је отац Разин, а не Свилар) предочава слику будућег света, у коме ће продаја туђих живота и свега што уз то иде – воде, ваздуха, светиња, простора и времена – бити главни предмет трговине. Разин, осим права на животе туђих чукунунучића и белих пчела, планира и откуп имања за гробља нуклеарног отпада и гробља будућих генерација.
Подсетимо се скрнављења српских гробаља и цркава, свега што је свето. Сведоци смо и нових верских ратова у име наводне заштите људских права појединих раса.
Религијски преврати неминовно доводе до губљења свих врста идентитета: личног, породичног, друштвеног, верског, националног, културног.
Гротескним опсервацијама Павић фантазме верског преобраћења своди на пародијски фингиран апсурд, што они на крају, упркос трагичним исходима, јесу.
Најеклатантнији пример таквог апсурда откривамо у једном сликовитом инсерту у чијем фокусу је камила која са муслиманског гробља преноси грешнике у хришћанско гробље, а са хришћанског праведнике на исламско гробље.
Чишћењем сопствених гробаља од грешника, верски фанатици покушавају да промене и далеку прошлост, и све најбоље у историји припишу себи. (7)
Верски далтонизам не види пружену руку, додир религија, смисао заједништва. Спотиче се на невидљивим, умишљеним препрекама. У различитости види само опасност. Зато радије остаје у вечитом мраку. Али ће пре свог пада и друге повући у провалију.
_________
(1) Јасмина Михаиловић: „Слојевитост приповедачке прозе Милорада Павића“, Прича о души и телу, Просвета, Београд, 1992., стр. 23- 24.
Анализирајући неке приповетке и романе Милорада Павића, ауторка наведеног дела истиче да „схватање простора и времена представља битну специфичност Павићевог фантастичног прозног исказа.” Простор и време конципирани су као универзалне пројекције.
То се нарочито рефлектује у концепту везаном за време. Павић, како она наводи, концепт универзалног времена уобличава мешањем бројних временских планова и тако ствара посебно време „које сугерише осећај безвремености и свевремености. “
(2) Милорад Павић: Хазарски речник (роман-лексикон), Просвета, Београд, 1984.
Роман је реконструкција првобитног Даубманусовог издања из 1691(који је уништен 1692) са допунама до најновијег времена. Садржи 100.000 речи.
(3) Милорад Павић: Предео сликан чајем (роман-укрштеница), Просвета, Београд, 1989.
Јасмина Михаиловић сматра да је овај роман, првенствено, врста еколошког штива. „Повест о клици тежње али и отпора претварања света у предео бојен уједначујућом белином или црнилом, без одсјаја неба у води, без сенке облака на земљи и без подземног жара - објашњава она - има своје јунаке у Мушкарцу, Жени и Сатани. У њих су, наравно, уткани Читалац и Писац, прошли и будући нараштаји, као и садашњи човек који живи у тренутку балансирања на нити коју зовемо - еколошка криза. “
Видети наведено дело ове ауторке под 1, стр. 76.
(4) Ана Шомло: Хазари или обнова византијског романа; БИГЗ, Српска књига и Народна књига, Београд, 1990, стр. 67.
У овој књизи објављени су разговори Ане Шомло са Милорадом Павићем. У одељку: „Ја не правим од истине књижевност, него од књижевности истину“, писац говори о томе шта се све променило у Источниј Европи, након пада Берлинског зида. Све те промене наговештене су у роману, много пре него што ће се стварно десити.
Знамо и каква су вратоломна догађања деведесетих година двадесетог века захватила делове бивше Југославије.
(5) Три сестре: Олга, Азра и Цецилија, трорелигијско су сазвежђе бивше Југославије. Кроз њихове карактере одсликавају се и последице расцепа државе и свега оног што ће после ратова задесити становнике Балкана.
(6) Сатана се кроз векове враћа унатраг. Ка рођењу да спасе себе и свет. Зашто баш Сатана спасава планету коју Разин жели да претвори у велико гробље нуклеарног отпада и гробље још нерођених потомака?
Писац му даје улогу Спаситеља, најмање из два разлога. Пали анђео само преко човека може да се уздигне до Божанске светлости, коју је падом у грех изгубио. Пошто има двојно порекло, он је једини земаљски мађионичар и моћник који може спречити Разина да се меша у небеске послове, јер одлуке о животима и смртима земаљских путника од памтивека су биле у домену небеских закона.
(7) Након завршетка игре, у којој се наизменично измишља прича о „Аја Софији“, тј. „Плавој џамији“ , изграђеној на рушевинама највећег и најславнијег хришћанског храма и највећег поноса некадашње Византије, Азра и Свилар започињу разговор о откупу живота будућих генерација. Пошто је Азра бездетна, „великодушно“ му нуди потомке својих сестара. У разговору их зауставља, изненадни, топот копита.
Када су се примакли прозору и видели јахача на камили, која бесомучно јури кроз ноћ, Свилар је упитао своју саговорницу куда таквим галопом жури камила. Она је мирно одговорила: „ Иде из нашег, исламског гробља. Сваке свете ноћи преноси она по једну грешну душу сахрањену у нашем, муслиманском гробљу, и односи је у хришћанско гробље. Тако камила чисти наша гробља и претвара их у праведничка, чиста гробља у којима нема грешника, а хришћанска гробља претвара у гробља искључиво засејана грешницима... “
Наведено дело под 3, стр. 360.