Arkadijuš Franja (rođ. 1973.), poljski pesnik, pisac, književni kritičar. 2003. godine je na Šleskom Univerzitetu odbranio titulu doktora za humanističke nauke u oblasti književnosti na osnovu rasprave Poslijeratne diskusije o pozitivizmu. 1944/45-1948/49 (Powojenne dyskusje nad pozytywizmem. 1944/45-1948/49). Objavio je pet zbirki pesama na przykład mnie nie ma (1994, 1996), powiedz mi siebie (1995, 1996), na zimnym uczynku (1999), ale się nie budzę (2004), zacząć nic od początku (2012), knjigu proze Jestem pomysłem Pana Boga na człowieka (2010) i četiri toma književne kritike. Solidne niefarbowane retro”. O poezji Tadeusza Gierymskiego (2004), Strażnicy i najeźdźcy. Zjawiska we współczesnej poezji regionu częstochowskiego (2005), Poświatowska, Marjańska, Cichla-Czarniawska. Trzy szkice typu ziemia-ziemia-ziemia (2007), Lipton story. Esencje krytyczne o sztuce pisarskiej Jacka Durskiego (2009).
2014 objavljena je njegova knjiga proze „Asocijacije“ (pl. Jestem pomysłem Pana Boga na człowieka) u Knjaževcu, u izdavačkoj kući "Bdenje", u prevodu Olge Lalić-Krowicke, kao i nova knjiga proze Rzeźby w maśle. Prozy z pamięci u Varšavi.
Stanuje u Čenstohovu (Poljska).
ARKADIJUŠ FRANJA
***
promenio se dekor
dekoracija podseća na
centar Londona
nedostaju samo autobusi
policajci
i Big Ben
ne sećam se pak
nikakvog pokreta
glasa rekvizitera
sa zapaljenom cigaretom u ustima
pada kiša
uskoro će
natpisi
sa kartonskih zidova
isplivati
kao stvarnost
i počeće
molitva
za tišinu
* * *
noću
žena nema dušu
samo svilenu tkaninu
tela
rastegnutu
kao koža
na drvenom obruču
bubnja
koji svira crnačku muziku
na dodir prsta
* * *
posle nevremena
na crvenim nitima sumraka
viseći
na granama topole
suše se
kao čarape
sa glavama na dole
ptice
***
spremenil se je okras
dekoracija spominja na
center Lonodona
manjakajo samo avtobusi
policaji
in Big Ben
ne spomnim se
nobenega giba
glasu rekviziterja
s prižgano cigareto v ustih
pada dež
***
kmalu bodo
napisi
na kartonaskih zidovih
izplavali
kot resničnost
in pričela se bo
molitev za tišino
* * *
ponoči
ženska nima duše
samo svileno tkanino
raztegnjeno kot koža
na lesenm obroču
bobna
ki igra črnsko glasbo
z dotiki prstov
* * *
po nevihti
na rdečih nitih večera
viseče
na vejah topola
se sušijo
kot nogavice
z glavami dol
ptice
prevod : Franjo Frančič