ОДЛУКА ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „РАДЕ ТОМИЋ“
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Након свестраног упознавања са пристиглим рукописима жири је у више наврата расправљао, најпре сачинио ужи избор, а потом, после накнадног увида у тај избор, једногласно донео
О Д Л У К У
Прва награда за рукопис на конкурсу „Раде Томић“ за 2013. годину додељује се аутору Горану Ђорђевићу из Смедерева, за рукопис ДОДИРНУТИ ТИШИНУ.
Књига Горана Ђорђевића ДОДИРНУТИ ТИШИНУ, песника истински утемељеног у савременом српском песништву, наликује на вишеделно сликарско платно – или фриз – на којем је, раскошним бојама и сугестивно-експресивним потезима, обделано мноштво мотива. Сачињена од неколико појединачних целина-циклуса, аутентичних значењско-мотивских оса, она је целовита пре свега захваљујући једном ауторски изграђеном, распознатљивом и аутентичном језику-поступку.
Искази, низови слика, узвитлане асоцијасије, ослон на наоко разнородне културне контексте сливају се у Ђорђевићевим песмама у дисциплиноване али свеједно експресивно делатне бујице и речитативе. Поступак је то у којем има својеврсних мелодијских и семантичких „синкопа“, речитих и хотимичних скокова, резова, артикулисаних повика али и елегично-стишаних засада. Чак и елемената лирске фантазмагорије (целина Вилин Коњиц уобличена као поетска проза).
„Додирнути тишину“, али је у добром скислу речи и превладати, песников је циљ. У његовом певању нема предаје и равнодушја, нити лепореке а испразне благоглагољивости. Сваки исказ је обремењен, динамичан, функционално уткан у шири градитељски наум. Ђорђевић је и поетски сведок (не) времена, данас и овде, у Србији и понад ње, песник што емитује и ангажоване пореуке (Књига жалости), али нипошто не науштрб крајњег поетског домашаја и исходишта.
Суптилан и богат читалачки доживљај који књига „Додирнути тишину“ нуди даје нам право да је одредимо и као својеврски поетски „роман“.
.
Награда је штампање понуђене књиге у издању Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, едиција Бдење – награда Раде Томић.
Прва награда у категорији циклуса песама додељује се равноправно Радојици Перишићу из Нове Вароши за сонетни венац ДОЛАЗАК ПО ВЕНЦУ и Милени Марковић из Горњег Милановца за сонетни венац ОДЛАЗАК ПО ВЕНЦУ.
Освештана форма сонетног венца није одвише чест „гост“ у српском песништву. У новије време, међутим, приметна је својеврсна обнова занимања за ту сложену и истанчану поетску „архитектонику“. Ову опаску потврђују и сонетни венци Радојице Перишића и Милене Марковић.
Мотивски „задатак“ свег сонетног венца Перишић је обелоданио већ његовим поднасловом, посветом прецима досељеним из старе Херцеговине. Оно што следи једна је опоетизована „историја“ без другојачијих но поетских претензија. Али та поетска „историја“ свеједно сажима сећања на негдашње станиште, место где „не оста ништа“, и казивања о градњи „новог темеља“.
Перишићев језик је, наравно, стилизован, проткан сликама и симболима, местимично метафоричан а вазда звонак, бистар као горски поток. Његов сонетни венац целовито је и складно остварење исписано руком поузданог мајстора.
И у сонетни венас Милене Марковић уткана је одређена, разазнатљива посвета садржана у имену Милисава Ћосовића. Стога је он прожет елегичним тоном и жалом због неумитног одласка посвећеника али је, у исти мах, и својеврсна апологија, творевина уобличена у његову част и спомен. У том контексту стишана емоционалност делује племенито и боји само певање особеним тоном не спутавајући га да се вине и ка метафизичко-васељенским трепетним промишљајима. Сонетно везиво Милене Марковић поврх свега је обележено местимичним срећним изнађеницама-кованицама („самосвој“, „љубилиште“, „жарије“, „руке невиднице“) што се обелодањују као додатни ауторски „печат“.
Награда је штампање два изабрана венца у форми заједничке књиге, а у издању Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца, едиција Бдење – награда Раде Томић.
У Књажевцу, 01. јуна 2013. године
Срба Игњатовић, председник
Стојан Богдановић, члан
Обрен Ристић, члан