(Милијан Деспотовић, Семиотика читања: беседе, прикази, интервју, Народна библиотека Пожега, „Свитак“ издавачка радионица, Књижевно друштво „Развигор“ Пожега, и Удружење књижевника Србије, Књижевна заједница за Златиборски округ, Ужице, Пожега 2016, 255 стр.)

Представити Милијана Деспотовића (Субјел код Косјерића, 1952) као књижевног критичара био би јако „пипав“ и опсежан посао и за вештог библиографа а некмоли за малу скромну књижевну белешку. За Деспотовићев плодотворни рад као писца, уредника издавачке куће „Развигор“ и уредника књижевних новина „Свитак“, песника хаику поезије, афористичара, антологичара и уопште културног посленика –  био би посао за једну озбиљну културну институцију. Неке Деспотовићеве књижевне делатности до сада су биле предмет истраживања и у тематским књигама и у стручним и научним радовима.
Дакле, ако апстрахујемо сав тај рад који је Деспотовић уложио у више од четири деценије присуства на књижевној сцени и превазишао завичајне оквире, осврнућемо се на његову последњу књигу Семиотика читања (Беседе, прикази, интервју, 2016). Ово је у ствари девета књига скупљених беседа, приказа и интервјуа, књиге које су овако тематски организоване почињу да излазе од 2010. године.
У нашој културној јавности полако се (ис)топи(ла) граница од онога што је велики културни центар (читај: Београд и/или Нови Сад) до провинције, а ту би се свакако могла убројити и Пожега, где је Милијан Деспотовић деловао целога свога раднога (и књижевног стваралачког) века. У том малом кружоку провинцијског града (који је, ипак, био на прузи Београд–Сарајево и Београд–Бар) деловала је цела једна колонија писаца, за коју би се с правом могло рећи да је била окупљена око издавачке куће „Развигор“ и књижевних новина „Свитак“. Та иницијална идеја није имала  искључиво уске завичајне оквире већ се после ширила у виду концентричних кругова по ширем простору не само српско(хрватског) језика где таласи нису јењавали, а више ништа није препуштано стихији већ је вођено сигурном руком уредника Милијана Деспотовића. Ако је, како је речено, избрисана вредносна граница не према месту настанка књижевног дела, тј. где живи писац, него према његовој вредности, онда је Деспотовић и као писац, и као антологичар, превазишао завичајне оквире (па и националне) и показао да треба пажљиво пратити књижевну продукцију без обзира где она настаје. Он је толико неуморно радио на књижевној и ликовној критици да се у српској књижевности може квантитативно упоређивати и са најпродуктивнијим академским књижевним критичарима и књижевним историчарима (којима је то био једини књижевни посао).


Стиче се утисак, напорни посао књижевног критичара који се на неки начин преплитао са послом песника, није ишло једно на уштрб другога: једно искуство кристализовано је у другом и дало Деспотовићу за право да као песник не буде сувопарни критичар, с једне стране, или да као критичар не подиже високо своје „нишанске справе“, с друге стране. Требало је да акао вешт стрелац увек погађа „у сриду“, како кажу Далматинци. Деспотовићу није било тешко ни као уреднику, рецензенту или – на крају као књижевном критичару који пише приказ – да „осоколи“ младога писца и сигурном руком га изведе на прави пут. Ненаметљиво је тврдио да млади или нови писац (нису сви почињали млади) не треба да се обесхрабри и стане на првој песми, причи или првој књизи. Када би се данас пажљиво истражило који су све писци прошли кроз призму књижевне критике (а рекло би се, пре свега, људске „саветодавне“ критике) Милијана Деспотовића, ред тих писаца би био прилично дугачак. Та његова снага да ишчитава књижевна дела, често и технички несређена, стилски неуглађена и неуједначена, са граматичким и правописним недоследностима,  по много чему „неутегнута“, давала су му повод само одакле писац треба да направи оне праве велике кораке, да у прецизним захтевима и са пажљивим назнакама шта се у делу може дорадити, налазио је ону малу искру из које у песнику траба да избије стваралачка варница, да му покаже да има великога песничкога дара и да упорним брушењем добије оно што се може „спаковати“ у песму за часопис или у корице за оно што треба да буде књига. Дакле, тражио је где је то било могуће да пре него што књижевно остварење уђе у штампу – и буде коначно фиксирано, тј. да нема даљих поправки – да се пажљиво „ред по ред“ бруси са највећом пажњом, да аутор у себи открива стваралачку енергију. Говоримо тако јер знамо да је Деспотовић најчешће пратио писца од почетка до краја: од прве уредничке рецензије до завршне супер коректуре у штампи.
Негде поодавно на Пауновим данима у Рибашевини, сада видим да је било доста оштро, констатовао сам за издања Издавачке радионице „Развигор“ из Пожеге, која је представљао Милијан Деспотовић као уредник, да је у повећаној продукцији – тада је било лакше издати књигу – имало књига које су биле слабијег квалитета, али и оних које су откриле вредне завичајне песнике и песнике који су превазишли завичајне оквире. Дакле, и тада сам закључио, а и сада стојим на том становишту, да се труд уредника исплатио. Да је Деспотовић открио само једнога ваљаног песника, било је вредно његове и наше пажње.
Да би књига дошла у руке читалаца, да би јој се отворио пут (свака књига има свога читаоца – неко је рекао), потребно је да буде у рукама књижевног критичара који ће је прочитати за друге и дати и књизи (дакле, писцу) и читаоцу да се нађу на истом путу и да иду у истом смеру. Из историје књижевности познати су случајеви када је критика својом оштрином или необјективном пристрасношћу одвела књигу и писца на погрешну страну где није било јаснога путоказа за читаоца. Деспотовић је својом критичком објективношћу и пажљивим читањем увек се доследно чувао од субјективних судова који ће писца дисквалификовати или га преценити – па му и на тај начин давати оцену на који ће после „јуришати“ да исправи и изазвана књижевна критика и читалачка публика. И када се, са временске дистанце, сада у књизи а не као текућа књижевна критика која одмах прати излазак књиге, чита приказ који је писао Деспотовић о некој књизи стиче се утисак да се ту нема шта додати ни одузети и да је добро предвидео којим ће током књига кренути на јавну сцену да после накнадно не мора да мења своје ставове у прилагођавању текста за књигу. И то је једна од правих вредности његових приказа.  
На крају, енергија коју је на свим пољима у књижевности, као уметности која је на много начина присутна у нашим животима, испољио у свом раду Милијан Деспотовић превазилази оквире појединца и, мора се признати, да се он приближава оним културним посленицима који заслужују да се за њих каже да превазилазе оквире деловања појединца већ постају праве институције.
Ако је Деспотовић улагао труд да афирмише и мале и велике писце у својим критикама и беседама на књижевним вечерима, он већ данас заслужује да му они који држе перо у рукама и пишу ради користи и забаве и лепоте речи – а налазе се у његовим књижевним критиксмс (о)дају права признања која заслужује у афирмацији и малих и великих писаца.

На Лучиндан 2016.                                                       Видан Николић

JB Cookies