Тог понедељка, другог марта хиљаду деветсто и још неке ратне пред крај минулог века, на дан кад се пуцало на српске сватове у Сарајеву, тих као сенка, она дуга што пред сумрак убрзано расте, као што и бива у финалном делу сваке трке на дуже стазе, безречан, у болу стишан, устао је, отишао је у купатило и дуго, се у њему задржао.
Изашао је окупан, обријан, поштуцаних бркова, насмешен, нечим у себи очито задовољан. Обукао је белу кошуљу и моје плаво, боје неба одело, последње, а њему таман и с тога мило, младалачко, из којег сам до тада израстао и више ми није као некад, тако добро као њему пристајало за моја све учесталија и све даља путовања светом, све уздуж и попреко, па назад, до новијих, све привременијих и њему заувек непознатих адреса.
Тога дана, причаће касније моја мајка, да л' измирена са неповратом, није ни залогаја узео, нинашта се не пожали, у шта би погледао осмехом је све осветлио, потом би на трен зажмурио, као да га под очним капцима пред надолазећом студени од нечег у себи неминовног ушушкава, као да му шапуће: - Мирна ти ноћ! Баш је добро што смо макар и толико, ал' заједно били на овој плавети, у Сунчаној галаксији!
Лагано, као да му је, коначно, на располагању све време овог као и онога света, те коначно нигде и ником више у журби не мора, без терета од тешког нарамка, од мучнине даноноћне, мирно је са њом попио шољицу кафе, лагано, све срк за срком, све уз цигар, друкчије никад није ни могло, једно другом ништа не казујући, не рачунајући оно оком и додиром, руком у руци, немуштим језиком у ћутњи саопштено а само њима и чујно и видно.
Као да је све унапред знала шта за који часак ускоро бива. Као да су се о свему ћутке, погледом договорили, без речи прекора или непристајања, само са сузом у крајичку ока коју би кришом врхом рупца брзо склањала чим би он у под или негде у страну погледао, села је крај њега на отоман, узела га за руку пољубивши га у свеже обријани, к'о пред одлазак на свадбу или на крсну славу, намирисани образ. Он је потом, који трен пред починак,осмехнут, само наслонио главу на њено лево раме и заспао, зажмурио и у дубок сан утонуо.
Тако је у сан свој, у само свој сан сишао мој отац Ђука Кецман. Отада на светлост, у плавет моју за дана ми на доглед не излази.
Оно наше плаво одело одавно је иструлило, а он је, као што сам и сâм од таквог соја, од малих ногу, па до послењег купања, до последње кафе и дима последњег, био стидљив и тих човек, тих као сена.
А како је такав, ћутљив, тих као сена, успео да преживи сав тај живот, све то време дубоко и сâмо у себи скривено, и не питај. То не знам. Сувише далеко бејах од њега, од такве тајне која ми се тек сада, кад сам и од њега и од својих неслућених година старији, све учесталијим жигом / упитником – потајно откључава.
Из дана у дан, тајна о оцу – коначнику бива све загонетнијом, све сложенијом једначином. Оном што је, к'о и сâм што сам, једначина са безброј непознатих.
17. септембар 2017.
у Сомбору
Preuzeto sa: http://prozaonline.com/2017/09/22/david-kecman-dako-silazak-u-dubok-san/