Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Књижевна награда Хаџи Драган НОВИ ЛАУРЕАТИ

`
Одлуком селекторке, књижевнице Милунике Митровић, нови лауреати књижевне награде Хаџи Драган за 2018. су књижевнице: Мирјана Ранковић Луковић из Чајетине, за књигу прича „Тајне наше мале“, и Јевросима Ристовић из Београда за циклус песама из поеме „Три Е“.
Награда Хаџи Драган је установљена 2009. године са циљем да допринесе очувању књижевног лика Хаџи Драгана Тодоровића (1951–2008), члана редакције књижевних новина „Свитак“. Ову награду додељује „Свитак“ у виду Плакете. Досадашњи лауреати су: Верољуб Вукашиновић и др Милутин Пашић (2009); Владимир Јагличић и Милуника Митровић (2010); др Бојана Стојановић Пантовић и Слободан Ристовић (2011); Братислав Јевтовић и Зоран Јеремић (2012); Татјана Дан Ракић и Драган Јеротијевић Јеротије (2013); Мирољуб Тодоровић и Ружица Комар (2014); Миладин Вукосављевић и Петар Матовић (2015); Јованка Стојчиновић Николић и Зоран Раонић (2016); Лола Вељовић и Верослава Малешевић (2017);
Лауреати за 2018. су: Мирјана Ранковић Луковић и Јевросима Ристовић. Свечано уручење награде лауреатима за 2018. годину, догодиће се током јуна у Народној библиотеци „Љубиша Ђенић“ у Чајетини и Народној библиотеци у Ариљу.
 
Мирјана Ранковић Луковић је рођена у Ваљеву 1965. године. Живи и ствара у Чајетини. Пише поезију и прозу. Објавила: Други део мене (1988); Лице љубави (1988); Након свих ових година (1999); Пешчано време (2003); Улазећи у причу (2004); Мушкарци не плачу (2008); Приче из Причевића (2001); Ветровима уназад (2014) и Тајне наше мале (2018).
Јевросима Ристовић (Гривска, код Ариља, 1952), Пише поезију. Објављене књиге песама: Врт омеђен облацима (Удружење књижевника Панчева 1994); Географија длана („Апостроф“ Београд 1995); Јабука у лавиринту („Багдала“, Крушевац 1998); Водена свила („Рад“ Београд 1999); Реквием за Јерину („Народна књига“, Београд 2007) и Молитва за Ирину („Арка“, Смедерево 2010).
У образложењу селекторка Милуника Митровић је написала и критичке осврте, како на књигу Мирјане Ранковић Луковић тако и на поезију Јевросиме Ристовић.


ПОЕТИКА СВАКОДНЕВИЦЕ
Мирјана Ранковић Луковић: Тајне наше мале, Београд, „Витез“, 2018.


Поетика свакодневице тематски је оквир најновијег приповедног венца под насловом књиге Тајне наше мале познате песникиње и прозне списатељке Мирјане Ранковић Луковић. Саткан од смиља душе и језика, завидно проницљивог посматрачког дара и сензибилита за откривање лепоте и значаја, наизглед споредних, оних суштих „малих ствари које живот значе“. А те бројне свакидашње „ситнице“ неправедно запостављене, као да су под веловима неке тајновите сенке, увек неминовне пратиље и судионици живота људи око нас, и у нама самима.

Вазда полетни истраживачки дух зауставља поглед ауторског Ја, ловећи у лету тренутке садашње или већ минуле, са површине порозне свакодневице која непресушно тече и нестаје, да би у њих и у себе неприметно ронио дубље. Отуда, у овим причама видимо тако чулне и животно уверљиве слике многих детаља, призора, лица, гласова, пејзажа, сусрета, љубави, туге, одакле ускрсну сећања на бајковите или стварне приче о блиским људима и стварима из непосредног окружења. Ефикасним стилским потезима ауторка редукује предуге наративе и дескрипције, готово спонтано утањајући у психолошке вирове и лагуме интимних превирања својих ликова, осветљавајући њихове снове и судбине из неког посебно занимљивог разлога или тајновито запретеног угла властите душе. Све то, грађа је за неочекиван лирско-медитативни амалгам језгровите слике, онеобичене скаске, цртице, краће или дуже приче захваћене из реално скениране збиље, често срцем домаштане и мисаоно заокружене.
Приче се као разнобојни медаљони нанижу спонтаним редом са невероватном приповедачком лакоћом, чинећи динамичним овакав један колаж vitae fragmente, преливен осећањем благости и ведрине идући читаоцу у сусрет чиста срца. Одакле нашој списатељици Мирјани Ранковић Луковић долази таква једна ретка, стваралачки радосна посвећеност животу самом, која озарено и одлучно исијава са сваке странице ове књиге, можда јесте њена мала велика тајна. А можда и није сасвим тако, ако пажљиво ишчитавајући, поново се вратимо на аутопоетички интониран текст „Трен просветљења“ који отвара ову књигу, и послушамо поверљив ауторски глас о свом искуству о важности, па и мудрости, како да препознамо оне повлашћене тренутке среће неприметне у колотечини свакодневице: „Тренутак кад нас прожме истинска срећа што смо живи, и своји, и што смо се нашли а – то је тек умеће (Усуд?) Што можемо да видимо до дна зеница у очима тих, тих нама најважнијих, као да у душу гледамо. Што тај поглед вреди као целов, као загрљај, као Уточиште!“
Овакви и слични пасуси прави су мисаон-емотивни просеви „бисерних очију“ ових прича – минимум фабулирања и дескрипције, максимумом значења! И ето читаоцу присних асоцијација и драгоцених предложака за ведрину и озбиљно размишљање. Ту се негде могу лако срести пишчева и читаочева вера у потребу за писањем. Можда понајпре, као могућа утеха коју обезбеђује узајамно задовољство, или само подгрејава илузију о смислу лепоте и љубави у овом животу, какав год да живот јесте или би могао бити, управо овде и сада.
Таква поетика ове ауторке, умногоме наивна, али невиног и чистог срца, чини њен глас препознатљивим и сугестивним нараторем и лириком ретке врсте, који долази у наше дане храбро и непретенциозно, у прави час да нам исприча „мале тајне“ показујући оно што смо знали, а не знамо. А то нешто, за доброг писца је важно јер нам казује о људима у суровом и прекрасном свету – није срамота бити срећан, то је мудрост. (Орхан Памук).
Између осталог, мудрост је за Мирјану Ранковић Луковић и старост видети као нову могућност избора. Оптимистичка препорука долази кроз лични пример и речи њене јунакиње, времешне сусетке Наталије из лепе приче „О госпа Наталији“. За ову необичну жену усамљеност није нужност пораза, јер искуство живота отвара
могућност и ка другачијем, смислом оплемењеном и хуманијем избору: „Па, изаберите савет сами! Учините нешто и ви за себе“.
Такође, у причи „Ни сребро, ни злато“, где је реч о изненадном сусрету двеју школских другарица после много година, када су их време и различите судбинске околности обликовале у различитим правцима и довеле у егзистенцијално сасвим другачије позиције. Након тог сусрета ауторско Ја се интимно преиспитује, упоређујући свој живот са економски успешнијим статусом другарице, којој је породични и љубавни живот неостварен. Са дирљивом топлином следи искрен и јасан јасан заклучак да своју срећу не би нипошто мењала са њеним „великим хладним креветом са сатенским чаршафима“. У тренутку облива је осећај неописивог блаженства и захвалности судбини, подстакнут призором пуним истинске љубави у сопственом дому: „Пред ноћ, муж и отац породице, гледао је са врата собе дирљиву слику при светлости стоне лампе: своје уснуле жену и децу. Сама лепота и нежност. Суштина!“
Стварност је често фантастичнија од сваке фикције, закривена иза свакидашњих малих ствари, које ауторка са страшћу открива поверавајући их својим причама, дарујући им тачно име у бојама једне непатворене душевности. И брижности за свет који убрзано нестаје и мења се, а коме овакве приче попут вечне чаролије Шехерезадиних, тако недостају.

Милуника Митровић


ОСТРВО ЖУДЊЕ ЗА БЕСКРАЈЕМ
Јевросима Ристовић: Циклус песама (из поеме Три Е)


Песникиња Јевросима Ристовић, ненаметљиво присутна на небу наше савремене поезије већ неколико деценија, сада и најновијим концептом циклуса својих песама потврђује упечатљиву експресивност једног аутентичног лирског дара, увек узбудљиву свежину стихова значењски и тематски чврсто повезаних. У овим песмама она налази прецизан израз и тачну меру своје суптилне осећајности и особите узнесености поринућем у мисаоне дубине, обухватајући плодотворно властити доживљај сусрета са стварним и митским простором грчког острва Евија.
Лирско Ја свакодневно предано открива лековиту за душу и тело чар тога простора, подлежући магији непосредне лепоте, ослушкује зов античких богова, који су овде оставили ванвремене трагове у својој вечно одсутној присутности: Из хиљаду метара дубине долазио је/ лек нама који смо из хиљаду метара/ дубине свог бића скупљали болест“ (песма Евија). Вода, земља, сунце, море, обале – кључне су речи-гејзири који запљускују раскош песникињине имагинације, која отовара унутарње поноре, вртлоге и емоционална превирања ка новом промишљању света, личне и опште пролазности човековог смисла и бивања у њему.
Из песме у песму у овом циклусу, песникиња постиже завидне стилско-језичке учинке пре свега језгровитом оригиналношћу метафорике, дајући свему казаном и виђеном око себе и у себи, неку чулну спиритуалност пуну болног значења и емоционалне профињености. Уз просјаје духа наде у исцељујућу моћ митских изворишта воде и медитеранске врелине сунца, песничко Ја запљускују таласи неутаживе силина жудње за одсутно-присутном блискошћу и љубављу љубављу, за повратком времена и лица (не)минулих љубави: „Позајмљујем дане овог острва/ од лептира расцветалих као мимозе/ цвркут слова другог језика/ на гранама нара у нама израслог“, казаће уводни стихови изузуетне песме Измиче ноћ своје столице. Већ у следећим строфама чујемо унутарњи глас који се обраћа неком неименованом, присном бићу чије „лице од пене на саборима таласа луталица/ откинутих од мора као богумиле“, да би поверљивим шапатом дошла завршна, потресна строфа где се сједињује енергија „ћелија речи“ неречених и дух љубави саме: „Свака ћелија ових речи моје је/ складиште љубави за тебе/ Носим знак на челу оних што/ замонашили су ћутање“. Има ли на овом свету ишта надмоћније и немоћније од речи, наводе нас изнова да се поново запитамо над бисером ових стихова, као и сви остали у циклусу ове несвакидашње поеме Јевросиме Ристовић.
У инспиративном магновењу, песникиња као да све време оним што пише не говори о себи, већ сама собом. У дослуху са „цвркутом туђег језика“, слутимо како се целим бићем предаје божанској лепоти морског предела, доживљавајући сада овај и онај свет, прошлост и будућност као циклични просторно-временски бескрај једне целине, са којим жели да се ту, на том чудесном острву древног срца поистовети, стопи, нестане… У вечном враћању истог, њена сновида душа осећа и зна да: „Све су то наши додири/ који путују вековима и биће савршено спојени у неком будућем бићу/ Тамарис, његов сок састојаће се / од речи о теби, мана настала од његовог/ сока спасиће ново племе у пустињи“, читамо у песми Упија ме бескрај, ванредне лепоте и рефлексивно-филозофске продорности: „Влати ветра опрезно ће додиривати/ босиљак/ залутали часови / неће пристати да прођу/ остаће у пољу, у том семену,/ смејаће се пролазности.“ Јер, одувек овакво лично бележење болног искуства као општег удеса неминовне пролазности свега, јесте прави разлог да пишемо и читамо. Управо ону пријемчиву, зрелу и тако лековиту поезију од које нас хвата дрхтавица, какву пише и живи данас Јевросима Ристовић.

Милуника Митровић
30. април 2019.

Dodatkowe informacje