Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Nagrada "Milan Vidaković" Davidu Daki Kecmanu - Budimpešta 2018.


Резултати књижевног конкурса „Милован Видаковић“ за 2018. годину

TЕМАТСКA, СТИЛСКA И ФОРМАЛНA РАЗНОЛИКОСТ

Аутори кратких прича које су пристигле на овогодишњи конкурс „Српских недељних новина“ у Будимпешти, бавили су се веома разноликим темама, као што су: љубав, оптација, усуд писања, породично насиљe, однос природе и човека... Било је прича које су као тематски оквир имале стихове наших класичних песника; неке су говориле о животињама, а понеке су писане као бајке, односно басне. У језичко-стилском смислу су исто тако разнородне, а неке су писане као песме у прози, са много лирских момената.

Жири који су чинили књижевници и професори српског језика и књижевности из Будимпеште, Драгомир Дујмов и Славица Зељковић, овога пута је донео следећу одлуку: Најбољом је проглашена прича „Између неба и мене“ Давида Кецмана Дака из Сомбора, другу награду освојила је „Сентандрејска прича“ Радомира Чваркића из Новог Сада, а трећу „Увежбавање лепшег живота“ Горане Баланчевић из Краљева. Такође, чланови жирија су се усагласили у томе да је, потпуно оправдано, редослед награђених могао бити и другачији, јер су ове споменуте приче уједначеног квалитета и само су нијансе одлучивале о коначном редоследу. Осим награђених, две приче су добиле специјалне похвале: „Путовање Бате из Баната“ Боривоја Руса, из Деске, и „Триста осамдесет метара туге“, Драгице Михајловић из Никшића.
Награђеним и похваљеним ауторима признања ће бити уручена, односно достављена појединачно, о чему ће бити накнадно обавештени.

*

ПРИКАЗИ НАГРАЂЕНХ ПРИЧА

Између неба и мене

Првонаграђена прича је сновиђење, прича-сан. Поетска прича, песма у прози. Њен јунак, слободно можемо рећи, лирски субјект, сања чудесно леп сан. Његова, и човекова уопште, тежња ка небу и Богу, попела га је у крошњу дрвета. Он је у рашљама зреле вишње где се кити њеним „минђушама“ и ужива у лепоти њиховог „руја“ и у сласти сокова, који се директно сливају у крвоток, „у само срце и најскривенију мисао... и жаром оним животним одмах бива“. Пред његовим „оком зачудним“ отвара се можда рај, али не оставља га сумња „да то у плавети само варљив трепет није.“                                                         Испод тог дрвета „донебног“, није мека, зелена трава, него дубоки снег целац, јер снови спајају у стварности неспојиво. Њега из сна буди ветар, који је глас анђела или бога, који му дошаптава тајну о љубави и животу: „То што сад не видиш и што не чујеш, не значи да и не постоји!“
Прича говори о вечној човековој тежњи према небу и богу, о његовом месту у космосу, али и трагању за љубављу која је једини пут ка богу: „Тим гласом (ветра) из сна избављен, где да те стишан коначну нађем.“
Језик приче заслужује посебну пажњу и потврђује да је аутор по вокацији песник. Ово је прича пуна лепих слика, лексичких кованица, оштрих запажања, прецизних и сугестивних описа донетих разуђеном реченицом, често раскошне лепоте.

Сентандрејска прича

Ово је прича која третира болну тему за Србе у Мађарској, оптацију с почетка 20. века, која је Сентандреју готово опустошила. О њој су писали, поред историографа, и многи афирмисани српски књижевници у Мађарској. Ово је прича са посветом: „Посвећена једној Љубици, рођеној 1898. године у граду Сентандреји, која је 1924. године оптирала у Југославију са својим супругом и двогодишњим сином. Остатак живота је провела у Банату, где је и преминула 1984. године.“
Јунак ове приче, приповедач, шета улицам пусте Сентандреје и сећа се жене која је са оптацијом отишла из овог лепог града. Он тражи њене трагове у стварности, на калдрми улица којима је пролазила, на зидовима кућа, али њих нема. Нема више ни људи који би је се сећали, осим њега.
Реч је о рефлексивној причи, готово без фабуле, која је сведена на његову шетњу градом. Човек не може да бира место где ће бити рођен, али може да бира да ли ће у њему остати, поручује аутор.
Ово је прича и о љубави која је прекинута оптацијом. Једино где остаје човек који је заувек отишао, јесу мисли оних који га воле. Он је тражи у садашњости, али „углачано камење по којем ходам ћути, не проговара. Ни моја стопала, нити мој јецај неће га пробудити из тог смираја“.
Прича на моменте има израз лирске песме у прози. За приповедача је бесмислено и ненадокнадиво напуштање свог града и оног што је у њему остављено: „Сва твоја имања, стечена и изгубљена, ништа су у односу на све оно што је овде остављено“.
Аутор осуђује и град што је дозволио да она оде и који је тако постао највећи дужник приповедача. Аутор је успео да дочара слику заборава и пролазности која прати све оне који напусте своје родно место.

Увежбавање лепшег живота

Веома актуелна животна прича о злостављаној жени, која одлучује храбро да раскине са таквим животом упркос свим проблемима које таква одлука носи. И да са собом поведе двоје деце, са којима се споразумева у шифрама, како нико не би сазнао за њихов план о бекству у бољи живот. Драматична прича, као што је и сама ситуација у којој се јунакиња налази. Супротност између лепшег живота и оног који она живи, дочарава се добро изабраном сликом боја: „Омиљене боје Сенке Дивјак, драматурга по занимању, јесу: бела, беж, боја брескве, песка, златна и браон. Али, боје на њеном лицу често су биле оне које јој нису најдраже: зелена, плава, љубичаста и црвена. Сенка је своје лице боје дуге маскирала шминком, а очи често крила тамним наочарима.“
Прича је занимљива и на формалном плану, кружна форма, и има јасну поруку да храбро треба прекинути са лошим животом и вратити себи достојанство слободне и самосвесне личности, што можемо једино ми сами. То нико не може учинити уместо нас. У текст је инкорпорирана песма у прози, језиве садржине, као израз осећања страха које доминира причом.
У једној реченици је изнет и однос друштва које, преко службенице у социјалној установи каже да Сигурна кућа није хотел, нехотице је тако обесхрабрујући, што само још више повређује већ дубоко повређену и животно угрожену особу. Упркос свему, јунакиња са својом децом остварује  бекство у лепши живот, у нади да ће сутра, када нестану оне ружне боје, моћи да им покаже своје лице.

*

ПОХВАЉЕНЕ ПРИЧЕ

Триста осамдесет метара туге
Ово је прича о трагичном прекиду велике љубави која се родила и прекинула на Ланчаном мосту у Будимпешти. Мост љубави постаје мост туге, која је тешка колико је мост дугачак - 380 меатара. При сваком преласку преко моста, јунак Балша се сети своје љубави и разговара са мостом као са старим пријатељем, сведоком једне љубави, трагедије и усамљености која је после тога дошла. Веома вешто и лако испричана, што сведочи о списатељској вештини аутора. У језичком смислу непретенциозна, али лепим и једноставним сликама убедљиво дочарана љубав и унутрашње емотивно стање јунака.

Путовање Бате из Баната
Ова прича се бави темом сеобе, односно потрагом за бољим животом. Говори о новом животном почетку Србина Бате из Баната у Америци, земљи „наде и чуда“, о једној од вечних сеоба Срба и о њиховим тешким почецима у новој средини. Бата из Баната одлучује да се насели у месту у којем има доста Срба, да би био ближи својима. Ту ствара породицу са женом мелескињом, што нам сугериише његову отвореност за друге културе. Одлучује да ту остане заувек, задовољан скромним животом, јер је међу својима.

*

АУТОРИ НАГРАЂЕНИХ ПРИЧА

Аутори награђених прича су већ, у мањој или већој мери, афирмисани писци, што на посебан начин говори о значају овог конкурса и тежини посла који је пред собом имао жири.
Аутор приче „Између мене и неба“ је Давид Кецман Дако (1947, Бихаћ), књижевник, песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар из Сомбора. Иза себе има двадесет две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Аутор је и књига за децу и младе:Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Живи и ствара у Сомбору.
Радомир Раша Чваркић (1982, Зрењанин), аутор је „Сентандрејске приче“. Објавио је збирку песама Књига која дооси срећу, у издању Књижевне омладине Србије (едиција Пегаз). Пише рецензије за књиге других аутора и члан је жирија књижевне манифестације У част учитељу. Уређује књижевни блог. Иначе је потомак српске породице која 1924. године из Мађарске оптирала у Југославију. Живи и ради у Новом Саду.
Горана Баланчевић (1988, Краљево), аутор је приче „Увежбавање лепшег живота“. Пише драме, приче и сценарије за серије и филмове и ради као преводилац. Дипломирала је драматургију на ФДУ, у Београду. До сада је два пута освојила награду Бранислав Нушић, за драме Огвожђена (Народно позориште у Београду) и Преплава. Награду „Млада балканска драма“ добила је за текст „Центар за принудно слетање“ (Народно позориште у Београду и Николај Бинев из Софије). За текст Љубичаста бајка (Краљевачко позориште), добила је награду Мали Јоаким, за најбољи текст за децу на фестивалу у Крушевцу 2017. Освојила је и прву награду на првом конкурсу Ротари клуба Ниш-Медијана 2017, за причу Изнајмљивање. Аутор је комедије Упознај родитеље (Културни центар Чукарица). Добила је и награду за збирку прича Дробљење 2013. у Краљеву. Аутор је адаптација: Пиџама за шесторо“ (Краљевачко позориште), Сањари (ДАДОВ), Пољубац жене паука (БИТЕФ театар - очекује се премијера у следећој сезони). За Радио Београд 2: Они, радио драматизација истоимене приповетке Борисава Станковића. Часопис Повеља објавио је њене приче: Навикавање на истопљено, Подрумска порција за троје и Чудовиште.

*

АУТОРИ ПОХВАЉЕНИХ ПРИЧА

Драгица Миловић (1987, Никшић), аутор је приче „Триста осамдесет метара туге“. Живи и ради у Никшићу, као професор српског језика и јужнословенских књижевности.
Боривој Рус (1956, Батања), дипломирани новинар и културолог, аутор је приче „Путовање Бате из Баната“. Активан је друштвени радник на пољу културних активности и на сакупљању и бележењу података о обичајима Срба, првенствено у мађарском делу Баната. Објавио двадесетак радова у серији Дешчанске свеске и у серији књига Етнографија Срба у Мађарској, а неколико у едицији Пчеса у Новом Саду. Објављивао је прилоге у Народним новинама, а од 1994. године повремено и у Српским народним новинама, Српском календару и на радио Печују, у народносним емисијама. Добитник је више признања: Награда за глуму - 1986. у Печују, Повеља за сарадњу Левач - 1989. и 1994, Искре културе Нови Сад – 1991, као и награду за културни рад у Десци 2002. У децембру 2009. године додељена му је награда Pro Cultura Minoritatum Hungariae, за истакнути рад на пољу мањинске културе у Мађарској.

 

Dako 

Давид КЕЦМАН ДАКО

ИЗМЕЂУ МЕНЕ И НЕБА
/У плавети варљив трепет/

Призор изненадног блаженства, топлине пун: у рашљама, при врху големог стабла, можда и оног стабла донебног, тешко је са иоле већом сигурношћу одлучити се па рећи да ли је трешња, она што рађа плодове боје попут крви црвене, или је, ипак, вишња, али што је крупнијег плода; вишња шпаљолка, слађа од мараске, ал' опет не сасвим као трешња, а боје готово истоветне и с видним жилицама под набубрелом опном која и на најнежнији додир усном, врхом језика, а тек зубима, одмах пуца и руменим соком у крвоток се, у само срце и мисао, у све оно што лице блаженством ведри и очне капке склапа, у сан односи, слива се и жаром оним животним одмах бива.

Крошњом, свуд око мене, ту, у чврстим рашљама, као у седлу да сам, небројено је, истоветне величине, истог облика и боје каква бива само треном поптуне зрелости, плода каквог не видех никад пре овог у сну трена.

Густином листа на ветру лелујног, лагашног, шумног, прозрачјем треперавог и још гушћег, безбројнијег, и густином плода у мноштву минђушастих петељки пред оком зачудним, зеленим и руменим лелујем, њихањем на гранчицама у лаганом плесу, пуноћом све је у складу и све је тако и толико зрењем остварено да се оно што је мимо  крошње, све оно што је између мене и неба, вероватно неба постојећег, једва и назире, а да и то у плавети само варљив трепет није.  

И нигде никог ту, близу мене и свуд около, тим сном сагледаног простору што је са свим на себи - мимо свега. Сав зачудан: зелена крошља стабла големог. Стабла можда и донебног. Крошња у пуном зрењу тог мноштво од руја скроз руменог. А под крошњом, око стабла, целац – снег! Ко зна откад, одвајкадни, скраме плаветне – обрис неба, с одблесцима звездан - праха што пристижу из висина, из даљина свих тамнина, с галаксија погашених, у мрклину поринутих... Нигде никог видног нема.

Гласом из слепог угла, однекуд ми из незнани, у звонкости, у благости, у благости тако знан, од неког до кога окретом из рашљи при врху крошње ни погледом не досежем, до мене, у тихости, ветар лахорни реч добаци:
- Само мирно, без окрета! Што не видиш и не чујеш значи да је одживљено, прецветало и презрело, па се миром и стишало, к'о да никад и није било.
- Иза свега што се збило довољно је тек толико зрелог руја да убереш прегршт само, за два длана, к'о за умит приљубљена, припојена да ни капља не истекне на снег - целац испод крошње.
- Без окрета и без зôва мог имена кад се сетиш, јер ето греха, казне ето давно, давно заслужене!

Између мене и неба, гласом из слепог угла, у благости, у руј – топлини, однекуд бојом  глас ми знан, лахорни ветар шапат ми дахну.

Тим треном што је к'о иза живота, сазнадох ко си и где да те тражим  кад и сам за себе невид будем.

Тим гласом из сна избављен, где да те стишан коначну нађем.


17 - 21. фебруар 2018.
У Сомбору

Dodatkowe informacje