Aktualności
Arkadiusz Frania - nowy tomik poezji pt. "Oset"
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Recenzja prof. Ignacy S. Fiut. Żródło:
https://pisarze.pl/2019/12/10/ignacy-s-fiut-samopisanie-sie-wiersza/
Милијан Деспотовић ОСВАЈАЊЕ СВОГ БИЋА Андријана Ристић: „Хајде да причамо о томе“, Kњижевна омладина Србије, Београд, 2019.
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Поезија је настојница разума, прилика за читање и дијалог са собом, „реалистичка молитва за модерног човека“.1 Њеним стварањем и читањем ментално долазимо до нове снаге потребне да у себи нађемо себе и друге нас упутимо на такво суштинско духовно постање што је услов да се узајамно раѕумемо. Просто, то је потребно јер, токови збивања подсећају на јелена који је погрешио шуму и његови рогови у густишу бивају поломљени пошто штрче. Свако има своје сада, и без њега се не може даље, онда то прво треба разумети. „Зато хајде да причамо о томе“,2 каже Андријана Ристић3 у својој првој песничкој књизи коју је баш тако и именословила.
Модерни израз у поетици Андријане Ристић се заснива на филозофији природности коју често не разумемо јер смо и сами искочили из коже природе и желимо да је поправљамо (што је глупост, од природе се учи) уместо да из ње саме узнутра ствари и појаве гледамо реалније, да се осећамо слободно а не као у свом духовном затвору. Ми живимо епоху постслободе коју рушимо спољњим и унутрашњим насиљем друштава која су умакла природи и себи, и тако доведена у неспоразум делују збуњујуће пре свега, на генерације које привлаче и које тлаче њихово поседовање меког разума и погледа које би да „избаце из асоплутне и објективне форме“ живота.
Отварање врата самосамоће јесте чин психолошког сецирања изгубљеног времена и отуда наша песникиња гради пут за другачије кретање ка самосвести, ничег нама новог него заборављеног, да смо из самотности затвореници ништости и свако отварање ка себи, потом од себе, доводи до записа који читамо као природну промену, као осмех решене енигме неречености: „Разумеш моју душу/ осмехом тераш тмуран дан.“ У овом обрту појам тмурног није у дану, него у нашем поимању, и ту га песникиња мења, оспоравајући да је било ко „бедан на овој сцени“, са које чудан поредак приказања и омамљујућег доброзла „забавља масу“. Са те сцене и настају четири песме које чини циклус „инспирације и посвете“. Оне нису негација живота већ слика транса који тражи помоћ и ослобођење од психолошког искључења из живота: „Вечерас може да ме не буде.“
Многе наше „приче су саткане од мрака“, али не да би славиле тмицу, него да досегнемо светлост из општости а не, опет из себичности. Светлост малих детаља не сме бити условљена мраком великих простора и скупова. У градинарењу светлости, том духовном чину свељубља, увек се, каже Андријана Ристић, треба питати: „Како сам ја“ јер, кад себе спознаш и своју душу просветлиш лакше се пале мала сунца у другима – нама, да се осветле путеви којима се, пре свега, млад човек само уводи у простор слободе, сигурности, наде, извесности и доброг циља, да у родитељима бити то сунце, прљав новац да не буде мамац, и суицид нек му је стран, а идеја о „ноћној дами“ 4 унижење је до кога не треба ићи.
Нису ово придике „отетим“ невиним душама, ово је критички омаж својству друштава, пре свега тобож глобалног, рекао бих огледаног миљеа, друштава себичности, која ти све покупе а онда брину за вашу слободу,5 демократију,6 ментално здравље... 7
Ви би сад да ме лечите,
Да ми обећавате боља јутра,
Ви који лепо живите,
И не знате како је то
Кад немаш појма
Да преживиш до сутра.
Убити емоције и створити „црне рупе“, само је подела на грешне и безгрешне, на зло и добро. Овде је Ристићева дотакла ноћ живота, нерационално трошење времена, и његову узајмицу од психолошки несвесног периода ноћи када организам има друге биолошке потребе и створитељске намере. Бог није мислио на „сликовнице“ преране смрти, већ на живот као поезију. Све то јасно је и покајно исказано у стиховима: „Зашто нисам поред ње?“ А где јеси, обелодањено је лошим вестима. Али, стварно, „хајде да причамо о томе“.
Андријана Ристић је поетички зрело отворила карте темом о усамљености, унутрашњим тескобама и немирима као елементима психолошких стања која тумачи и паранаука о демонима. Овде су реконструкције образаца живота, ако такви постоје, ако је веровати вековима нашег трајања, захтевне а имају једногласно решење - ми смо једни другима потребни, „ако људи јесмо“, још:
Признај себи тај немир,
Освести (...) мрак и сјеби свемир,
Зграби тог демона,
И потражи помоћ,
Потребна ти је она.
Да би нашли „стварност бољу“, треба оголити постојећу што песникиња чини генеологијом морала да се за добро „боримо скупа“ али у живој речи – „хајде да причамо о томе“, и поезијом ослобођени (не)друштвених мрежа јер, оне „нису стварност“ каже песникиња и додаје: „Немојте мислити да се на њима крију принчеви из бајке,/ ту је само спектар сексуалних манијака,/ психопата,/ усамљених напаљеника,/ (...) болесника,/ без идентитета и стварног лика“.
Дакле, треба бити „свој и поносан“. Зато је ова збирка одговор на актуелну друштвену збиљу, посувраћени морал, ангажована као савест, узнемиријућа као дневник увреда који живимо као испљувак крви у коме смо потонули. Песме Андријане Ристић храбро и посвећено сведоче о дехуманизованом ми, о одсуству емпатије, о агресивности као доминантном моделу понашања, о неспремности да толеранција у нашем друштву коначно постане и стил живота.“ 8
Ипак, савремена друштва граде накарадне и одприрођене стилове живота који траже увођење у вредносне токове а и за зло је и толеранција ново срљање у недођију (ратови, дрога, развратништво, уцене, рекет...) Треба „бити свој и поносан“, како каже наша песникиња и кренути ка освајању свог бића. У пролошком запису Ристићева каже: „Свако ко освоји просторе свога бића постаје слободан човек, који мисли својом главом и бира стварност коју жели за себе. То је победник који храбро одлучује о свему и боји се да изађе у сусрет проблемима.“
Њима је наша песникиња стала на црту и поетичким језиком размене стања „поправила“ друштво и појединце:
Слушао је о љубави и доброти,
О смислу живота и људској лепоти.
И тад се роди у њему идеја
Да промени живог из корена,
Да створи ново „Ја“.
Овде је победник поезија а човеку борба за ту победу социолошки тек следи, психолошке могућности увек постоје, а моралне треба пробудити из отуђености. Поезија је учинила више од сопствене моћи, опевала је пут „витеза који се диже из мрака/ он је човек који се поново рађа“. Но, ни поетички није до краја завршен процес саморазумевања, али нема стајања. Брига за језик љубави траје:
„Покушавам да нађем речи“, као материјалне чиниоце среће, каже песникиња користећи већ зрела искуства људског трајања за подлогу своје поетике, а то су: објективне, субјективне и друштвене. У свему она види светоназор љубави, а шта је за њу љубав?
Кад сликаш љубав платно је у веселим бојама,
Кад пишеш љубав осећаш лептириће у стомаку,
Кад изговориш љубав
Лебдиш изнад града и палиш светло у мраку.
И коначно смо дошли до праве теме која је кредо певања младе песникиње Андријане Ристић, а то је љубав за човека, љубав о човеку, љубав међу свима“
Хајде да причамо о томе.
У Пожеги,
13. децембра 2019.
___________
1) Хегел.
2) Андријана Ристић: „Хајде да причамо о томе“, Kњижевна омладина Србије, Београд, 2019.
3) Андријана Ристић (Ужице, 1995) пише поезију, ово је њена прва књига. Одрасла у Ивањици, живи у Београду.
4) Читамо често исповести: „Играла сам за те свиње гола, њихове прљаве руке су додиривале моје тело.“
5) Слободу вам доносе убијањем, не вратило им се дабогда!
6) Рушењем слободних друштава.
7) Сетимо се само зла у одежди „лекара без граница“ и помоћи у лековима чије су супстанце уместо за оздрављење користиле за уништавање здравља. Нека је и злу наздравље и враћање себе упамет.
8) Илинка Оцокољић: „Демонска стварност и стварност демона“, из поговора књизи „Хајде да причамо о томе“, стр. 57.
Tesla - poezja z prądem
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
żródło:
https://www.kobieta50plus.pl/pl/weranda-literacka/tesla-poezja-z-pradem
ОБЈАВЉЕНА АНТОЛОГИЈА ПОЉСКОГ АФОРИЗМА/OPUBLIKOWANO ANTOLOGIĘ POLSKIEGO AFORYZMU pt. "POLJSKI PUT" W BELGRADZIE
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Београд, 29. октобар - У издању издавачке куће „Српска реч“ из Београда објављена је Антологија пољског афоризма под називом „Пољски пут“ у којој се на 560 страна налази преко пет и по хиљада мисли 163 аутора, за које су дати и основни биографски подаци.
Овај избор из богате и квалитетне пољске афористике која има веома дугу традицију, приредио је сатиричар Александар Чотрић, који је и преводилац са пољског и аутор предговора. У уводном тексту Чотрић указује да је пољски афоризам „суптилан, рафиниран, децентан и самокритичан“, те да су „афористичке реченице елегантни морални закључци“.
Познаваоци најкраћег књижевног жанра сматрају да пољски афористичари, уз српске, припадају самом европском врху. Рецензент књиге Витомир Теофиловић истиче да утисак о пољском афоризму може да се сажме у три фасцинације: „тематска разноврсност, мисаоно богатство и дискретна духовитост“.
Значај антологије "Пољски пут" је што први пут читаоцима у Србији нуди детаљан и садржајан преглед радова пољских писаца од 16. до 21. века, укључујући и добитнике Нобелове награде за књижевност: Владислава Рејмонта, Хенрика Сјенкјевича, Исака Башевиса Сингера и Чеслава Милоша. У Антологији се налазе и први пут преведене на српски језик мисли класика пољске и светске сатире Витолда Гомбровича, Александра Лешека Кумора, Славомира Мрожека, Јулијана Тувима, Станислава Јежија Леца, Јањине Ипохорске, Ванде Блоњске Волфарт, Марјана Ејла и Габриела Лауба, али и афоризми савремених пољских афористичара који су непознати љубитељима афористике у нашој земљи, а међу њима се издвајају Анджеј Мајевски, Војћех Вјерћох и Кшиштоф Билица.
Аутор поговора Слободан Симић закључује да је пољска афористика „магично ткање дивних људи и лепих мисли“, односно „рапсодија афористичних Шопена“, те да се „повремено чује и звук и мелодија фино укомпонованих речи“.
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
Секција сатиричара
Nova zbirka pesama "Senka jaglaca" Miroslava Lukoviča (o zbirci piše Milijan Despotović)
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Prepev na srpski jezik:
Milijan Despotović
Olga Lalić-Krowicka
Izdavaštvo: SVITAK, Požega, 2019
Milijan Despotović
ČITATI SVIM ČULIMA
Čitajući „Senku jaglaca“, poljskog pesnika Miroslava Lukoviča
I poezija je kao život. Ona se ostvari onog momenta kada se dogodi ono što je njome kazano ili ono na šta je pesnik ukazivao. Ima poezija nešto od onog što je Vladislav Tatarkjevič1 zapisao za sreću: „Važnije je da bude doživljena nego (samo) da se o njoj razmišlja“. I zbilja poezija je sve bliža tome da napusti čistu maštu jer postaje oblik angažovane knjizevne forme. Primer tome jeste i poetika Miroslava Lukoviča,2 mladog poljskog pesnika, čiji su stihovi kao jaglac, rana prolećna biljka, koja sibolizuje, ovde u pesmama, radjanje i život, sve je pokret koji prati „Senka jaglaca“3 kako je on svoju pesničku knjigu simbolično i naslovio.
Tamo gde je senka očigledan govor svetlosti, jezik prirode, pesniku je ostalo tek toliko da se po-naša kao kalemar: „Potkresivao je reči, kalemio ih i plevio im korov-slogove.“4 Želi da njegove reči grade pesmu punu naboja i sažetosti do praska iza koga se pojavljuju pupoljci plodnosti. Uspeo je kad „bivalo je gorko“. Opet, na drugoj strani gde se ciklus života završavao, Lukovič je uspevao da pronadje „senku duše“ i time pokaže da „misli u glavi“ nisu samo „obično svetlucanje“ već je to ono pesničko nadahnuče umeti videti, umeti osetiti.
Ta dva elementa i jesu kredo pevanja Miro-slava Lukoviča koji je napravio pomak u živom pe-vanju jer je neugodnim putnicima vremena „misli spašavao“. Narod kaže: „Postoje mišljenja koja za-služuju batine“. Naš pesnik, očito, ne misli tako, on nalazi reči ljubavi i tamo gde gde su životne vene „danima točene pritiskom sitnih nervoza“. U tom smislu ova poezija ima psihološku terapiju i dijalog sa tegobama izazvanim iz teskobe koju donosi galo-pirajuca savremenost. Poezija je tu na dohvat ruke kao slamka spasa, i pesnik svojom poetskom munje-vinom bljesne na tu tačku spasa. A da bi sve te raz-dešene slike „postale pesme/ o nečemu što je va-žno“, Lukovič nalazi reči poskočice, za tren je tu, da ih preobrazi u jaglac i eto novog rađanja pod „bla-gom nebnim“ kako je govorio Vasko Popa. Popu ne pominjem bez razloga, on je kao naš mladi poljski kolega umeo da vidi i ono što „u zanosu proroci slu-te“. To jeste otkrovenje u pesništvu ali i udes zemlja-na koji u svojim iluzijama ne nalaze relanost da loša činjenja dole stvaraju uslove da i „nebo se deli/ oživljava provaliju“.
I eto potvrde da je onog trenutka kada smo ubili jaglac, nastao pakao. A jaglac je malo sunce, jedno od njih, čiju je svetost, onu anđeosku, otkrio Lukovič koji je imao snage da se pogleda „oko u oko sa gromom, doduše bilo je to na odstojanju, pokajnički za neke druge, „iza zavese“ gde se on „priseća - Napolena“ pred čijim su pohodom padali jaglaci budućnosti, Bože zašto vreme o tome ćuti!? Da li je život na zemlji lakomo počeo oticati u nedođiju i da o tome nikoga nije briga? Zašto je priroda postala ona vrsta učiteljice koju su đaci „nadmudrili“ svojim glupostima? Jedno je tačno, niti možemo popravljati učiteljicu niti prirodu. Oktave neba su odsvirale poslednju opomenu čoveku da se urazumi. Tu opomenu Miroslav Lukovič je sažeo u jedan haiku u kome je samo nebu dato pravo da svoje prste spusti tamo gde priroda kaže. Čoveku je ostalo da uči i veruje „u venčanje neba i zemlje, jave i sna, života i smrti“:5
Svake večeri
Plotovi jednako rdjaju
Nebo prlja prste.
Previše optimistički deluju stihovi Miroslava Lukoviča „greška i/ vraticu se na zemlju“. Ne, on dobro smešta tu tvrdnju kao sarkazam u posledične stihove koji su odgovor radnji iz neuma onog koji je zalutao na zemlji blagodeti pa se pita: „Zašto niko neće da osvetli“ mrak koji je čovek sam sebi stvorio. Odgovor je sasvim jasan, zato što je on-čovek, uga-sio malo sunce-jaglac u sebi.
Tako nas pesnik uvodi u „salon krivih ogledala“ gde je sve ukucano u račun, sve je izraženo „u ceni života“. Platićemo zastrašujući račun za sve „loše stvari“ jer već umesto nas, „u izgužvanoj postelji budi se čudovište“ ili je to samo djavolji kostur u koji nas pretvaraju cigarete, droge i drugi nebožni aditivi koje smo ukleto poljubili i čemu smo predali svoje ljudsko dostojanstvo i postojanstvo. Praveći paralelu života od 4000. godine p.n.e do 2008. (bilo bi pogubno analizirati do dana današnjeg) pesnik govori o brzom tempu života, prolaznosti i beztragu:
Trčali smo kao svakog dana na mesto svog života
I niko nije ni pomislio da upravo prolazi
Jedinu tvar koju sam čuo bio je čovečiji krik
A onda svega nestaje!
I da ne poverujemo u ove stihove koji su uistinu taj sabrani krik koji čujemo „u slikama svih mržnji/ i nerazumljivih suludih ostataka zla“. A gde je ono ljudsko dobro, pita se Lukovič obraćajući se svevišnjem: „Gospode svet postaje fosil“ a onda ga moli: „Dok spuštaš suzu niz lice/ blagoslovi je na-dom oka za tužne/ i one kojima je sila iluzija sreće.“ Zemlja je blagoslovena i ukleta, ali svoje mesto na njoj samo je čovek odredjivao a da toga nije uvek bio svestan, iz te nesvesti stigao je dokle je stigao, nije još uvek kasno, čini mi se da sam sebi kaže – „Ja sam malen“, ja sam maslačak, da se okrene za sobom i pokuša ugledati sopstvenu senku.
Po Lukoviču sreća je „zrnce peska”, njen obim treba da bude skromnost želje za srećom. Kome jedno zrnce ne pričini zadovljstvo ni hiljadito sigurno neće: „Zadržalo me hiljadito zrnce peska/ i reklo vrati se prvom.“ Objektivno iskustvo sa srećom i zadovoljstvom, potvrdjuje ove pesnikove stihove, koji se pridružuju filozofskom tumačenju pojma sreće, čija relativnost leži u sledećem očekivanju.6 Ljudi danas „svaki dan idu na ispoved pred računar“, nema živog kontakta među ljudima, tako nema ni žive sreće. U živom kontaktu postoji faktor mišljenja i distance, u elektronskom kontaktu nema tog ličnog suoka licem u lice, nema dovoljne jezičke kulture već, kako kaže Lukovič, „postoji toliko opcija koliko je rečeno uvreda“ i psovki. Ovo je dakle, i retka kri-tika savremene elektronske komunikacije koju treba i kulturološki urediti dok se nije sve otelo kontroli. No, Lukovič kao muzičar kome je bliska kultura džeza, mudro zaključuje: „Opet nema očiju/ da sve to vide.“
Ono što treba da održi svet svetom, čoveka čovekom, to je svetlost, energija koja greje duše lju-di. Negde je došlo do prekida protoka te energije, zaključuje Lukovič: „Grejanje sveta se isključilo.“ Na-stala je „paraliza“ duha a oporavak teško ide. Jedna od ključnih terapija u tom naumu jeste i poezija. Za-to pesnik Miroslav Lukovič uvodi vanredno stanje: „Neka niko ne spava“, vreme je da budemo budni za sve ono što smo prespavali u protoku vremena. Zar opet da nam se dogodi Aušvic, Jasenovci, i da li Bog leti avionom koji seje smrt, nevidljiva ruka u pratu-mačenju stvarala je život samo. Ko je, zapravo, danas Bog, a ko đavo u njegovoj odeždi? Pesniku nije svejedno šta će javiti radio koji nas uspavljuje uz himnu a potom slede stihovi Mickjeviča7 ili Vaska Pope8 („Zahvalnost poljskom radiju“).
Zbog svega toga, pre nego uključim radio, uzimam ponovo u ruke rukopis knjige stihova Miro-slava Lukoviča, čitam ih iznova i tumačim poruke. „Iščitavanje i tumačenje pesničkog dela (...) je aktivan, dinamičan i stvaralački čin, inače ne bi imalo mnogo smisla. Pogotovo u slučaju kada je čitalac potpuno otvoren, porozan, i kada čita svim čulima. I kada je u stanju da prepozna i da uhvati signale deponovane u pesmi.“ 9 Te vibracije zadržale su moju pažnju i meni samo ostaje da kažem:
Dobro došao Miroslave!
“Zreo je ovo pesnički jaglac poljskog pesnika Miroslava Lukoviča. Jedre latice stihova ne napuštaju stablo već stameno čine knjišku celinu, već čujem novo disanje reči, njihovu percepciju na srpskom jeziku. Akumulirana zrelost „pokušava spasiti” svaki „naredni dan” od udesa vremena i ljudi. On veruje da je pesnik onaj „čije reči mogu sve da poprave” a poezija Lukoviča, očito, namerna je tome.” 10
I još nešto važno i dužno da kažem:
Hvala saputnici ove poezije Olgi Lalić Kro-wickoj koja je ove pesme prevela i dovela u srpski jezik.
Subjel – Požega,
25/26. avgust 2019.
_________________
1) Vladislav Tatarkjevič (Varšava, 1886–1980), Poljska „ikona filozofa”, visokoškolski pedagog. U Srbiji je objavljeno njegovo delo „O sreći”, Cid, Beograd i Službeni list Srbije i Crne Gore, Beograd, 2003.
2) Miroslav Lukovič (Čehovice, Poljska, 1976), pesnik, saksofonista, vokalista, kompozitor i slikar. Prevodjen na srpski jezik, ovo je njegova prva knjiga.
3) Miroslav Lukovič: „Senka jaglaca”, Svitak, Požega, 2019.
4) Vasko Popa „Mala kutija”, iz zapisa o pesništvu Laze Kostića, Nolit, Beograd i Žiravac, Požega, 2004. Str. 170.
5) Isto, str. 175.
6) Poljski pisac Mikolaj Rej (1505–1569) zapisao ovu sentencu o sreći: „Koga sreća uzdigne, nek se pada boji” a njegov zemljak, pisac i leksikograf Grzegorz Knamski (1565–1639) ostavio je ovu pouku: „ Što ne došlo mi od sreće, to ni uzeti mi se neće.”
7) Adam Bernard Mickjevič (Vaosje, Rusija, 1798–1855) poljski pesnik, izrazita ličnost poljske književne ro-mantike.
8) Vasile Vasko Popa (Grebenac, 1922–Beograd, 1991. je bio jedan od najpoznatijih pesnika na srpskom jeziku, akademik i ubrojen je među 100 najznamenitijih Srba.
9) Milenko Pajić: „Pesnički krugovi Vaska Pope”, iz pogovora knjizi „Mala kutija” (Vasko Popa), Nolit, Beograd i Žiravac, Požega, 2004. str. 204.
10) Branka Lazić, iz recenzije za knjigu „Senka jaglaca”, zadnja strana korice.
- Tomik poezji Ryszarda Wasilewskiego pt. "Siew i ściernisko"
- Objavljen diplomski rad Olge Lalić-Krowicke u "Ljetopisu" iz Zagreba/ Opublikowano pracę magisterską Olgi Lalić-Krowickiej w naukowym piśmie "Ljetopis" z Zagrzebia
- Esej pt. "СВЕТОТ КАКО ПРЕДИЗВИК - Глоса кон есејот на Часлав Милош"prof. Janusza Pasterskiego w macedońskim czasopismie naukowym "Zenit" (2/2019)
- Olga Lalić-Krowicka: priča "Grad Ništavilo", časopis "Luča" (Subotica, novembar 2019.)
- НОВО ДЕЛО ДАВИДА КЕЦМАНА О СРПСКОЈ ПРОЗИ НА ТЛУ МАЂАРСКЕ После мозаик-романа Жива слика (2016), ових дана још једно дело Давида Кецмана Даке објављено је у Будимпешти.
- Wystawa zbiorowa "Metafory istnienia"
- Priznanje za satirične aforizme Dušanu Vidakoviću
- Милијан Деспотовић ПРКОС